Пише: Небојша Катић
Аналитичари глобалних збивања упозоравају да свету поново прети хладни рата у чијем су епицентру удружене западне силе на једној страни, и прилично усамљена Русија, на другој. Чини се да је то преблага оцена онога што се збива на светској сцени.
Не само да је хладни рат одавно почео и да се сваким даном појачава, већ је отворен још један нови фронт. На том фронту, за сада само економском, сукобљавају се САД и Кина. У великој слици ствари, овај други сукоб би се могао показати још опаснијим по глобалну економску и геостратешку стабилност.
Осим у ирационалним атавизмима западних стратега, Русија данас не може представљати опасност за западни свет и његову глобалну доминацију. Русија је и економски и демографски инфериорна, а комбинација та два фактора је у темељу сваке дугорочне моћи. С друге стране, Кина је велики и снажан такмац чија се будућа доминација не може зауставити, осим директним, превентивним сукобом.
СВЕСТ О „МЕКОЈ МОЋИ“
Кина је данас једина велика сила која нити троши снагу на унутрашња трвења, нити измишља спољне непријатеље. Реч је о држави која има најбоље разрађену и координирану глобалну стратегију.
То се поготово односи на привредну стратегију формулисану планом под називом „Направљено у Кини 2025“. План је званично објављен 2015, а декларисани циљ је да Кина до 2025. постане водећа технолошка сила и да тако преузме примат од својих западних конкурената.
То подразумева и да Кина у највећој мери постане технолошки самодовољна и независна. Технолошко лидерство и економска моћ комбиноване са огромним бројем становника ће, пре или касније, Кину претворити и у доминантну војну силу. Ако би све ишло по кинеском плану, Кина би у врло кратком времену могла постати највећа светска сила.
САД тврде да Кина своју политику развоја гради на пракси нелојалне конкуренције којом се крше правила Светске трговинске организације, као и да у интересу своје привреде потцењује и манипулише јуаном. Кина се оптужује и да економским уценама изнуђује трансфер технологије, да прибегава крађи интелектуалне својине и слично.
Осим тога, Кина има свест о значају „меке моћи“ и њу промовише кроз Институт „Конфуције“ чија се светска мрежа убрзано шири и чије ширење све више смета западним земљама. Речју, Кина је научила све западне трикове, савршено је овладала кључним техникама економске, па и културне експанзије. Кина своје конкуренте данас побеђује у игри чија су правила управо они креирали и наметнули их остатку света.
Економски сукоб са Кином је почео отежавањем или забраном кинеским компанијама да купују западне компаније, да би се потом сукоб наставио увођењем додатних царинских баријера на увоз неке кинеске робе. Последњи тренд је да се америчким компанијама директно забрањује да испоручују компоненте кинеским технолошким компанијама, или се државним агенцијама и стратешки важним компанијама забрањује куповина опреме кинеских произвођача. Овакви потези се најчешће правдају заштитом националних и безбедносних интереса.
МАЈКА СВИХ БИТАКА
Чак се и ММФ дискретно укључује у овај рат против Кине. Државе које се налазе на Путу свиле и које позајмљују новац од Кине за инфраструктурне пројекте на том путу, упозорене су да су инострани кредити веома опасни по економску стабилност и по платни биланс. ММФ је 2018. наједном „открио“ да су инострани кредити веома опасни и да могу увести државе у дужничко ропство… онда када се кредити узимају од Кинеза.
Кина данас ради оно што су западне силе радиле деценијама уназад. Разлика је само у томе што Кина свој утицај шири много мекше и дискретније, што никоме не намеће свој систем вредности и не меша се у унутрашњу политику држава које кредитира. Не мање важно, Кина показује и (нешто) више разумевања за економске интересе мањих држава.
Запад се први пут у модерној историји сукобљава са противником који му је дорастао у свим елементима глобалне геостратешке игре. При томе, и време ради у корист стрпљиве Кине. Отуд, „мајка свих битака“ није она између Запада и Русије, већ она између Запада и Кине.
Како ће у коначници изгледати тај рат остаје да видимо. У овој раној фази економски рат ће се додатно појачавати. Али глобална економска међузависност је отишла предалеко, па мере уперене против Кине би се могле вратити као бумеранг и нанети огромне штете и глобалној економији и западним интересима.
Историја нас учи да смена на врху пирамиде моћи никада није била мирољубива и да је та врста тектонских промена увек била праћена великим ратовима. Историја нас учи и да су економски разлози у корену свих великих ратова и да у таквим сукобима разума нема, има само крви. Нажалост, историја нас учи и да нас историја ничему не учи.
Блог Небојше Катића
