Да би Тита волели више од оца и мајке, некадашњи Титови пионири, сада људи у позним годинама, били су васпитавани уз помоћ лажног лика и дела Јосипа Броза Тита, коме је његово политичко окружење доделило чин маршала и наручило белу маршалску униформу, која се лепо уклапала са белим рукавицама, еполетама и ордењима.
Данас знамо да је то био само лажни дух времена, сем чињенице да је белу маршалску униформу волео и Геринг (једва је дочекао да је обуче и Ф.Туђман), а слетови, заставе и бакљаде практиковани су и за време Мусолинија, Хитлера и Ким ил Сунга.
Зашто Титови поклоници ћуте о својеврсној Титовој издаји и похлепи, кад се брже боље уселио у Дворске просторије династије Карађорђевић и себи приуштио све краљевске погодности, укључујући заплену и коришћење златног посуђа, на које је маршал преко краљевског грба ударио онај грб из Јајца са шест пламенова и петокраком из 1943. године.
Када је то посуђе враћено породици Карађорђевић, престолонаследник Александар други није хтео да мења грб ФНРЈ и оставио га је на свом породичном посуђу, сервису и есцајгу уз опаску „То је историја, династије се мењају, али грбови остају. Не желим да прекрајам Тита и бришем његов грб, као што је он брисао наш карађорђевиски“. Али краљевско и српско имање и други поседи и некретнине које је Тито отео Карађорђевићима.
После државне сахране четворо Карађорђевића, престолонаследник Александар други је био срећан што је осветлао образ династије и испунио завет свог прадеде. Краљевски двор је постао место окупљања свих Срба и њихових пријатеља из света. Том приликом су стари Београђани обновили свој захтев да се Јосип Броз исели са Топчидерског брда и из Београда. „Нећемо Тита и његову Кућу цвећа у свом дворишту! Нека Јожа Броз иде у свој родни крај у Хрватску, ако је маршал Тито заиста онај Јосип из Кумровца, за ког се годинама представљао“.
О краљевском понашању Јосипа Броза Тита, који је себе сматрао заслужним наследником комплетне династије Карађорђевић, сведочи и заплена накита и злата чланова породице Карађорђевић.
Наиме, део набројаних драгоцености, о којима је овде реч, нашле су се 1941. у Никшићу као терет који су понели из Београда краљ Петар Други Карађорђевић и чланови југословенске владе приликом одласка из земље због окупације од стране нацистичке Немачке. Потом је из Никшића 12 сандука са благом сакривено у манастир Острог, прецизније у манастирски пољски нужник.
То благо је пронађено одмах после ослобођења, а у априлу 1945. организован је превоз тог блага за Београд. Конвој са златом грешком је најпре стигао у Ужичку улицу (тада Румунску) број 15 где је почео истовар.
Војници В. П. и Н. Ђ. збијали су тада шалу: „Да ли да узмемо по једну полугу, јер их има толико да нико неће приметити, или да то не чинимо? Ма шта ће нам, кад ће у комунизму и ве-це шоље бити од злата, што да се мучимо?“.
Ти сандуци са златом су потом пренети у Бели Двор где су их, како је сведочио Раде Ристановић, домаћин или командант Белог двора, спаковали у касу у библиотеци, коју је затим Тито закључао, кључ ставио у спољни џеп од сакоа и захвалио друговима на уложеном труду. Тврдња да је реч о благу из Острога заснива се и на кључним сведочењима људи који су учествовали у целој операцији. Они кажу да је било златних полуга, дијадема, златника, прибора за јело, огрлица златних и од бисера сатканих… Малтене истоветни списак са благом које је похрањено у Народној банци Србије.
Судбина дијадеме, која се налази у трезору Народне банке опет је прича за себе. Истраживачи и познаваоци живота породице Карађорђевић, попут Миладина Гавриловића, управника Задужбине краља Петра на Опленцу, у својим белешкама имају пет регистрованих дијадема краљице Марије Карађорђевић, супруге краља Александра Првог Карађорђевића, ујединитеља.
Прва, девојачка, златна дијадема изложена је у кући краља Петра Првог на Опленцу. Друга дијадема је са веридбе за краља Александра која је обављена 9. јануара 1920. године у Румунији.
Била је украшена смарагдима и дијамантима. Данас јој се не зна траг. Трећа дијадема била је поклон Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уручена приликом венчања за краља Александра 8. јуна 1922. године.
Била је украшена брилијантима и чувана као породични накит са краљевском круном, скитром и шаром. Краљица Марија је још 1939. године отишла у Лондон на лечење али и да буде поред деце која су учила школу у британској престоници и до почетка рата није се враћала у Југославију.
Значи дијадема је остала у Београду одакле се 1941. нашла у Острогу. Отварањем врећа са благом у трезору Народне банке Србије стручњаци ће лако утврдити да је тај драгуљ њен поклон са венчања.
Четврту дијадему краљица Марија добила је од свог мужа Александра Првог поводом рођења сина Петра Другог Карађорђевића.
Наручили су је од Картијеа заједно са огрлицом. Била је украшена смарагдима и најчешће се појављује на уметничким сликама где је краљица Марија позирала сликарима. Ту дијадему она је поклонила снахи Александри, супрузи краља Петра Другог, а снаја ју је, поуздано се зна, продала непознатом купцу.
Пета дијамантска дијадема у власништву краљице Марије била је поклон њене краљице мајке, по имену такође Марије. Наша краљица Марија носила је тај мајчински поклон и у дубокој старости, да би га на крају продала преко аукцијске куће Сотби у Лондону.
До трезора Народне банке Југославије, потом Србије, наведено благо стигло је из одаја Белог двора на Дедињу. Ту га је пронашла и по налогу тадашњег Председништва СФРЈ пописала и спаковала у ту сврху формирана специјална државна комисија. Ваља, при томе, имати на уму да се на имањима, дворовима, резиденцијама и осталим здањима Брозових широм Југославије (тачно 68 објеката) од 1945. године до званичног датума његове смрти 4. маја 1980. године никада није водила евиденција о било каквим стварима односно предметима. Народски речено, никада није урађен ниједан попис имовине.
Међутим, то није било једино заплењено благо династије Карађорђевић, пошто је у међувремену било заплењено и благо Карађорђевића пронађено у тајним просторијама испод Белог Двора. О томе сведочи Бранко Броз, рођак Јосипа Броза у књизи „Дружење с Титом”, објављеној у Загребу 1982. године.
Он се 1945. године налазио у Белом Двору да уз помоћ јединица Црвене армије очисти и припреми Бели двор за долазак маршала Тита и, између осталог, пише: „Брат и ја смо једног дана примијетили некаква жељезна врата. Копкало нас је камо она воде. Узели смо батерије и полако отворили врата. Спиралним смо се степеницама спустили у подземно склониште с дугачким ходницима и излазима према Раковици. Та је склоништа изградила краљевска обитељ. Ишли смо од просторије до просторије и спазили некакве огромне црне сандуке. Било их је много. Нисмо знали што би могло бити унутра. Знатижеља је била јача од било каквог размишљања и опреза, па смо одлучили да их отворимо један по један. Имали смо што видјети. Призор као из тисућу једне ноћи. У сандуцима је било краљевско злато, посуђе, тањури, шалице и једаћи прибор у големим количинама. Све је имало краљевски грб. Видјевши то, отрчали смо натраг и обавијестили Тита и Митра Бакића (шеф два Титова кабинета, потом секретар привремене јединствене владе Демократске Федеративне Југославије, прим. аут). Нису могли вјеровати. Кренули су у подрум. Кад су све то видјели, наредили су да се испита ходник и излази и да се постави стража на улазу у подрум”.
Садржај наведених сандука Јосип Броз је после извесног времена прегледао у друштву генерала Љубодрага Ђурића, који о томе пише у књизи „Сећања на људе и догађаје”. У том рукопису помиње се чувена епизода, када Броз поклања Ђурићу златну табакеру, а овај неће да је прими јер је на њој утиснут краљевски грб. Узео је тек када је избрисан грб Карађорђевића, а утиснут потпис Јосип Броз Тито. Те драгоцености видела је још и Даворјанка Пауновић – Зденка, Титова љубавница из ратног периода. Причу о томе Броз је прећутао свом шефу кабинета Митру Бркићу, па чак и свом блиском ратном другу Александру Ранковићу.
Шта се на крају догодило са комплетним благом Карађорђевића, до данас није разјашњено. Могуће је да је део заплењеног блага Јосип Броз уложио у изградњу својих 26 тајних подземних склоништа широм бивше Југославије, чија се укупна вредност процењује на око 90 милијарди долара. Од наведених 26 тајних склоништа за сада се зна за постојање оних на Вису, Купарима, Кумровцу, Плитвицама, Коњицу, Дрвару, Бихаћу, Горажду, Хан Пијеску, Бугојну, Куманову, Београду, Опленцу, Приштини …
Од заборава сачувао: Слободан Радуловић/
