Ако је судити према актуелном предлогу измена Закона о порезу на доходак грађана, по коме ће радници морати да доказују трошкове сваког доласка и одласка са посла, највећи број запослених послодавцу ће сваког месеца доносити рачуне за уплаћени превоз или потрошено гориво. С друге стране, фирме ће добити додатни посао да уплате евидентирају, обрађују и документују у својим пословним књигама.
Послодавци ће од 1. јануара моћи да бирају између три опције – на њима ће практично бити да одлуче да ли ће радницима куповати карте за превоз директним уплатама превознику или ће их обавезати да доносе и правдају трошкове рачунима. Трећа опција, која ће их највише коштати, јесте порез од 10 одсто, а који би плаћали уколико одлуче да раднику на име трошкова за превоз исплате кеш у оквиру зараде.
Истраживали смо за коју опцију ће се послодавци определити. Као што смо у први мах и помислили, трећа опција која подразумева опорезивање до сада неопорезивог трошка за превоз, најмање је прихватљива.
“Послодавцима се највише исплати да запосленима директно уплаћују превоз или да им радници доносе рачуне од месечне маркице или горива, ако иду својим аутомобилом, јер ће тако имати „чист рачун“ и неће морати да се баве додатном администрацијом. Мала предузећа ће се највероватније определити за једну од те две опције правдања трошкова”, објашњава у разговору за “Блиц Бизнис” консултант Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку.
С друге стране, Небојша Атанацковић из Уније послодаваца Србије каже да ће прихватити било које решење које је у складу са законом и рачуноводственом праксом, али да тај износ накнаде за превоз никако не би смео да се опорезује, као што би био случај у варијанти по којој се тај трошак укључује у укупну суму плате, али се опорезује са 10 одсто.
“То не би било добро ни за послодавце нити за раднике”, сматра саговорник “Блиц Бизниса” .
Атанацковић сматра да је најреалније очекивати да ће послодавци на ове измене реаговати тако што ће или директно уплаћивати превоз запосленима – уплатом “маркице” градском превознику, тамо где је та опција могућа, или ће радници доносити рачуне за реалне трошкове превоза које имају.
Драгољуб Рајић истиче да “нигде у Европи и озбиљним земљама послодавци трошкове превоза немају као посебну ставку, већ се са радником приликом потписивања уговора договоре о трошковима доласка на посао, и онда се та сума укључи у укупну месечну плату”.
“Решавање проблема наплате би морало да буде ствар државе, односно локалних самоуправа, и превозника, а не да се послодавци и радници баве оваквим стварима. Да не помињем да за раднике ван Београда постоји додатни проблем што је и између градова у Србији очајно организован превоз, па тако неко ко ради другу смену и изађе са посла у 10 или 11 увече нема чиме да се врати кући“, напомиње наш саговорник.
“Онај ко је куповао маркицу до сада куповаће и даље, а онај ко није неће ни сада, али ће доносити рачуне за бензин. Данас свако има ауто, па неће бити проблем да се сакупе фискални рачуни за тих 3.275 динара колико кошта маркица за другу зону, и тако од послодавца добије кеш”, наводи саговорница “Блиц Бизниса”.
Организовани превоз у проблему
Сада је питање коју праксу ће применити велике компаније које све чешће саме организују превоз својих радника, односно изнајмљују комбије или аутобусе којима „скупљају“ раднике који живе и по 40-50 километара од радног места. То је посебно случај на северу, где на пример у Инђији или Старој Пазови послује пуно фирми, а радници долазе из целе Војводине.
Рајић каже да тренутно ове фирме организацију превоза воде као редован трошак пословања, а врло је могуће да ће новим изменама прописа морати да ангажују додатне административце који ће обрађивати документацију.
Извор: Блиц.рс
