Последњи се звао Владимир Татар. Његово тело преузео сам из мртвачнице Клиничког центра у Приштини, истог дана када је Војска СРЈ требало да оконча повлачење с Космета, а Албанци су тада већ дивљали по болници. Пре него што сам са телом палог војника пошао из Приштине ка Брусу, у команди сам чуо да су Албанци у болници отели доктора Томановића.
Овако се свог последњег ратног задатка на Космету сећа Милан Димић, човек који је превезао тела више од 100 погинулих српских војника и полицајаца са КиМ на територију централне Србије.
Пре рата Милан је био возач аутобуса „Космет турса“. Са возилом се, као добровољац, јавио команди Приштинског корпуса. Током рата је био и за воланом аутобуса, али је ратну 1999. запамтио пре свега као возач који је тела погинулих јунака возио породицама. Више од 100 пута је гледао смрти у лице. Не може да заборави лелек мајки и девојака који је ратног пролећа одјекивао Србијом. Каже да и даље има ноћне море због дана у којима је сам себи личио на враног гаврана који стиже са Косова.
– Војник Владимир Татар, ког сам последњег превезао, био је родом из села изнад Бруса. Сећам се да ме је код места Рамље зауставила полиција и питала шта возим. Када сам рекао ко ми је у ауту, млади полицајац је заплакао. Горко, искрено, мушки потресно. Рече ми: „Владимир је мој најбољи друг, његово село је мало узбрдо, кућа поред пута и потока. Ја да идем његовој мајци, не могу.“
Димић каже да се сећа свих речи које је тада изговарао при сусретима са породицама погинулих и додаје да је у то време веровао да је довољно јак и да ће с временом моћи да избрише ужас рата из главе. Међутим, како време пролази, црне успомене му се све чешће враћају.
Приштински корпус је, објашњава наш саговорник, одмах на почетку рата при Гарнизону Приштина формирао групу за позадинске послове, коју је водио пуковник Милутин Филиповић. Од свих тешких послова у ратно време, најстрашнији је био превоз тела погинулих војника најмилијима. Уз Димића, више од 600 погинулих бораца превезли су возачи Драган Димитријевић, Трајко Ђорђевић и Вељко Маслар.
Ниједног лепог дана из рата Димић не може да се сети. Није био срећан ни последњих дана сукоба, када му је код села Љупче на Космету група српских војника спасла главу разоружавајући албанску заседу на путу. Спремали су се да отворе ватру на прва кола која наиђу. То је био његов комби.
– Сећам се да су убијени и заробљени терористи лежали у трави поред пута. Пришао сам тим људима, који ме умало нису убили, али никакву мржњу према њима нисам осетио. Ваљда сам се смрти нагледао па ми је било свеједно – сведочи Димић.
Ниједна Миланова прича из рата не личи једна на другу.
– Негде средином НАТО агресије имао сам у комбију шест ковчега и шест адреса од Краљева до Чачка. На Билановцу, мост на Ибру је био разрушен и око њега је стајала наша инжињерија. Рекох им: Људи, морам да пребацим мртве кући. И они су некако без речи почели да раде. Учинили су немогуће. За само неколико сати прешао сам Ибар преко њиховог импровозавани мост…
Од Куршумлије преко Барбатовца, Чачка, Краљева, Бијелог Поља, Београда, Суботице… свако путовање је било траума.
Милан прича и о Данилу Дачи Огњановићу, кога за живота није упознао. Запамтио га је мртвог. Жао му га је, каже, као брата.
– Као војник наше 354. бригаде погинуо је у Враном Долу, крај Приштине – прича Димић. – Када сам кренуо са његовим телом, негде око Куршумлије, пред набујали поток је изашла жена и немоћно раширила руке. „Како ћемо преко?“, завапила је. Знам да сам сатима бацао камење у поток да направим макар некакав газ. Вода је била пролећна, силовита, и могла је однети и мене и Дачино тело у ковчегу. Срећом, прошао сам. Никада и нигде нисам осетио толико достојанства међу ожалошћенима, који су знали да је Дача дао живот за Србију.
Три заседе за српске официре
Димић је награђен за храброст по наређењу генерала Владимира Лазаревића. Подвиг је направио када је аутобусом пуним официра прошао чак три шиптарске заседе а да нико није ни огребан. Данас је возач у гардијској бригади. Сања свој Космет.
– Мајор Милан Остојић је био командир возила, а иза нас педесетак старешина добровољаца из свих гарнизона – сећа се те вожње Димић. – Крај села Пиране севнуле су две ракете испаљене из ручних бацача и кренула је рафална паљба по возилу. Промашили су нас.
У повратку, код села Волујак, мост је био избушен са три НАТО пројектила. Димић је и тај део преко Белог Дрима превезао под пуним гасом, испраћен рафалима, да би даље, код места Ђипрати, на путу затекао више од 1.000 Алабанца који су се „враћали из шуме“ на позив државног руководства Србије
– Проћи поред стотине мушкараца за које не знате да ли су им пушке само привремено склоњене, није нимало пријатно – каже Димић.
Извор: Новости.рс
