Хиљаде мајки у земљама регије уверене су да су им бебе отете, проглашаване мртвим и продаване. Сумње потврђује и сведок Марко Ивић из немачког Ландсхута, којем је у Београду 1988. понуђено да купи бебу.
„Бирај“ – то је реч лекара у соби пуној новорођенчади Гинеколошке клинике, Клиничког болничког центра „Звездара“ у Београду која је 1988. шокирала Марка Ивића.
Тај Купрешанин 40 година са супругом живи и ради у немачком градићу Ландсхуту. На жалост, сан о сопственом детету није био остварљив и зато се идеја о усвајању детета чинила као добро решење.
– Желели смо да усвојимо напуштено дете из сиротишта. Игром случаја упознао сам човека из Бугојна који ми се представио као Драган и он ми је казао да има решење за мене у Београду. Отпутовали смо у Београд и веома сам се изненадио када ми је рекао да паркирамо возило крај породилишта. Мислио сам да ћемо отићи у сиротиште“ – прича Марко Ивић за ДW.
Након што је обукао бели мантил који му је дала медицинска сестра, кренуо је са лекаром у обилазак породиља, где је додиривањем кревета требало да дâ знак лекару која је од породиља најсличнија његовој супрузи како би усвојио управо дете које ће највише да личи новим родитељима.
– Питао ме како изгледа моја жена, а ја сам одговорио да је црнка. После ме је одвео у бокс са бебама и рекао ми да изаберем бебу. Дословно ми је рекао: „бирај“. Рекао је да се по детету плаћа 10.000 немачких марака, а ако желим близанце, онда 15.000 марака; да ће све папире да среди као да је моја жена родила. Чак ми је говорио да и моје немачке пријатеље, али и наше људе, упознам да у том породилишту могу да добију дете ако то желе. Када је то говорио, представљао се као велики хуманиста, јер су то, наводно, деца из сиромашних породица или студенткиња које нису знале шта би с њима. Знао сам да то никако не може бити у реду. Рекао сам да ћу разговарати са женом и отишао – сећа се Марко.
Међутим, пре две године један прилог који је видио на ТВ Хепи узнемирио га је. То је била прича о женама из Удружења несталих беба Србије. Преклињале су за истину о својој несталој деци, сумњале су да се постала жртве трговине људима.
– У Немачкој волимо да гледамо наше ТВ-канале, да сазнамо шта се догађа у нашој земљи и земљама бивше Југославије. Супруга и ја гледали смо ту емисију и ја сам само рекао: „Ане моја, то смо ми могли бити. Ми смо могли то украдено дете да купимо. Ми смо могли да будемо купци.“ Остали смо шокирани. Видео сам те мајке и рекао да нећу да ћутим. Одмах сам назвао број са екрана где се позивало да се јаве мајке које сматрају да су им деца нестала – прича Марко. Након тога, он је ускоро поново отпутовао за Београд.
Овога пута у Београд је отишао на позив мајки Удружења несталих беба из Србије и то као сведок – са снимљеним видео-сведочењем, али и овереном, писменом изјавом која ће бити доказ на суду. На питање шта би учинио да је којим случајем купио бебу, а видео емисију о украденим бебама, одмах одговара: „Рекао бих, кћери моја, спреми се, идемо у Београд да твоја мајка више не плаче. Одгојен сам као католик и не бих могао с тим да живим. Човечност је и изнад родитељства. Схватам да се у Србији још боје, али њихово тужилаштво требало би да истражи те случајеве. Није нормално да толико много рођене деце буде мртво.“
Извор: srbijadanas.com
