Глумац Бранислав Трифуновић за ДW говори о томе шта очекује од митинга 13. априла, како види протесте у Србији од када их је преузела опозиција и зашто и даље не намерава да почне професионално да се бави политиком.
ДW: Шта очекујете од митинга 13. априла у Београду и како вам делује предлог председника Нове странке Зорана Живковића да се на улици остане до 9. маја?
Бранислав Трифуновић: То су све лепе жеље. Не знам шта да очекујем, мислим да ни они не знају шта ће да раде тог дана, као што нису знали шта ће оног дана када смо стајали испред Председништва. Мислим да је потврђена моја теза да немамо критичну масу за класичну револуцију. Било би идеално када бисмо дошли 13. априла и тамо на смену били до 9. маја. Али, када смо стајали испред Председништва, већ после два, три сата многи су почели да размишљају где ће да попију кафу.
Парадоксално је то што људи који су гладни подржавају Вучића. Задовољни су тиме што имају и плаше се да то не изгубе. Људи који протестују углавном имају послове, ту није само средњи сталеж, има ту студената и осталих, али некако нису довољно гладни. Чини ми се да смо 96-97. били баш гладни. Не верујем сада у ту врсту револуције, престао сам да верујем у њу. Те суботе су неки одушак од свега и делује ми да нису суштинска борба. Волео бих да нисам у праву и да се 13. априла испостави да има 10.000 људи који ће на смену бити испред Скупштине, али нисам сигуран да ће се то и десити.
За 19. април је у Београду најваљен и скуп присталица Српске напредне странке (СНС). Они ће се у Новом Саду окупити и 11. априла. Да ли, као неки, страхујете од евентуалних сукоба присталица различитих политичких опција?
Па они покушавају да нешто затегну. Ево, у четвртак (4.4.) су испред Скупштине града послали жене из те исте Скупштине, када су се тамо појавили представници Савеза за Србију са захтевом да их прими (градоначелник Београда Зоран) Радојичић. Те жене им нису дале да уђу, урлале су, псовале, називале их фашистима.
Протесте грађана сада је преузела опозиција
Они сада иду на ту карту – по њима су представници опозиције фашисти, мрзе и туку жене. То је та потпуно бесмислена матрица. Овај лудак је одмах сазвао конференцију за штампу за само две телевизије коју је преносио РТС и говорио је о ономе што се дешавало. Не знам да ли би они смели да се коцкају са том врстом контрамитинга. Он је пробао да најавом скупа 12. априла у Новом Саду уплаши људе који тамо протестују, али они су му одговорили: Ми смо ту, а ти види да ли ћеш да дођеш. Зато мислим да њему не треба та врста проблема.
После упада на РТС и онога што се дешавало наредног дана, деловало је да је протесте преузео Савез за Србију и да се посебно наметнуо лидер Двери Бошко Обрадовић. Ко је главни организатор митинга 13. априла?
Јасно је да је протесте преузела опозиција. Не само Двери, него сви они. Обрадовић се ту појавио као неко ко је, рекао бих, мало више неконтролисан, али можда има мало више храбрости од осталих. Сада све у вези с протестима најављује опозиција. Ја сам ту и даље – шетаћу, говорићу по градовима, иако сам од почетка тврдио да неће бити добро ако опозиција преузме протесте. Мислим да су они протесте схватили као дозу адреналина у срце коју су добили, а чини ми се да се још нису позиционирали као опозиција.
„Не можемо да седимо скрштених руку и чекамо да нам неки месија падне са неба и реши наше проблеме“, рекао је Сергеј Трифуновић за АП. Та новинска агенција је посветила дужи чланак браћи Трифуновић и протестима у Србији. (24.02.2019)
Ја и даље не знам ко је овде опозиција. Пре неки дан је Мариника Тепић направила самостални посланички клуб – у скупштини коју опозиција бојкотује. Зато ми се чини да они некад не знају шта раде. Годинама сам говорио да се они само боре за своје позиције. Мислим да ће се они, када се ово заврши, вратити у своје клупице, странчице,у своје бизнисе, а људи који су истурили главе у неким малим местима ће остати сами и неће имати ко да их заштити. То је оно што је за мене страшно.
Многи се питају шта ће десити после 13. априла и оцењују да опозиција нема прецизан план. Да ли је радикализација протеста, коју неки помињу, за вас исправан пут?
Не знам шта је то радикализација. Упад у РТС је следеће суботе на улице довео 20 одсто више људи. То јесте чињеница, али не знам да ли сам за тако нешто. То је можда превише. А опет, толико се беса накупило у људима, као 5. октобра…
Да ли је стварно баш толико беса у људима? Осим тога, неки су упад у РТС прокоментарисали као будалаштину.
Мислим да се накупило довољно беса. Можда не баш толико као 2000, јер РТС је тада био превише гадан и одвратан. Али није ни овај РТС ништа мање гадан. Сада има неких издувних вентила, постоји нпр. Твитер, а има и много мазања очију. Али суштински, РТС је исто што је био 2000. године. Они вас доведу до тога да упаднете тамо. Понављам, не оправдавам то, али неки бес постоји у народу. И раније су људи током тих протеста били за то да се тамо уђе, јер се ту ради о о понижавању и вређању интелигенције. То је горе сада него раније, јер много нас више лажу, много више манипулишу, много више краду, мање може да се говори у јавности без консеквенци него 1996. и 1997. Тада је било више слободних новина, медија, нису се забрањивале представе…
Током првих неколико недеља протеста више пута сте изразили у намању руку скепсу према представницима опозиције. Рекли сте да верујете да би били извиждани када би се појавили као говорници на камиону.То се ипак није десило.
Сигурно би били извиждани да су се појавили онда када сам то говорио. Јер тада ништа нису радили. У међувремену су направили Споразум са народом, почели нешто да раде. Успели су да се наметну убацивши Маринику Тепић, раде нешто по мањим градовима. Када сам то говорио, већина људи на улицама је мислила исто што и ја. То знам, јер сам разговарао са њима. И даље мислим да они нису заслужили да се шлепају уз све ово. Наравно да нам треба опозиција, али сумјам да су ови способни да нешто стварно и ураде.
Шта мислите о плану да се током протеста 6. априла иде на телевизију Пинк?
Мислим да има много већих проблема. Ови нам руше град и праве пакао од бетона. Мислим да то треба да буде једна од тема. Проблем протеста је што је промашио много тема, дакле нисмо довољно реаговали на неке ствари. Нисмо се довољно бавили темама као што је Јутка, Јовановић, Бабић… Било је милијарду ствари на које смо могли да реагујемо, јер нам они свакодневно дају повод.
Ми сад идемо на Пинк, али није ми јасно зашто. Зато што је Жељко Митровић написао на Твитеру: Хајде дођите. А ови су рекли: Е, сад ћемо да им дођемо. Мислим да су сујете суштински проблем целе српске политике. Тако је увек било и тако ће увек бити.
Недавно сте изјавили да се надате да сујете неће уништити ове протесте. У последњих неколико недеља као говорник више се не појављујете на протестима Београду, већ само у мањим градовима. Зашто сте се на то одлучили?
Ја сам се једноставно склонио. Не желим да доживим судбину Чедомира Јовановића или Бранислава Лечића. Мислим да је овај протест много важнији од мене или било ког говорника. Нисам желео да се протест везује само за мене. У међувремену је мој брат почео да се бави политиком и мислим да би било шизофрено да ја са те позиције критикујем опозицију. Могло би да делује да убирем политичке поене за брата. Трудио сам се да тај протест остане грађански. Мислим да би тако било боље за све нас. Нажалост, то се није десило.
На протесту 23. марта у Крагујевцу, пар дана после изрицања коначне пресуде Караџићу, ви сте се извинили млађим генерацијама, између осталог јер је Србија, рекли сте „штитила злочинце“. Да ли сте тада имали на уму ту пресуду?
Па скоро нико ништа у Србији није рекао, ни власт ни опозиција. Демократска странка је издала једно сувисло саопштење. Био сам недавно на трибини где је нека политичарка из Народне странке Вука Јеремића рекла да више и не треба говорити о злочинима. Не слажем се са тим. Суштина је да говоримо о злочинима.
Дакле, у вашем говору у Крагујевцу јесте алудирали на ту пресуду?
Апсолутно. То сам урадио јер се скоро нико није огласио осим Бошка Обрадовића који је рекао да је то притисак на Србију и тако даље, заборављајући да ми продужавамо агонију тако што не осуђујемо своје злочинце. Ова земља је годинама чувала и Младића и Караџића. Нама је лакше да бранимо „хероје“, квази генерале и вође који су чинили злочине. Он из затвора неће изаћи јер је осуђен за Сребреницу, за гранатирање Сарајева, и то је оно што ми и даље не можемо да признамо себи. Због тога вероватно нећемо ни напредовати као друштво, јер не знамо да се одвојимо до зла.
„Суштина је да говоримо о злочинима“
У Београду је на протестима у последњу суботу говорио и Чедомир Антић. Представљен је као професор и један од аутора књиге „Историја Републике Српске“. Окупљене је поздравио речима „Живела Србија и српске земље“. Шта мислите о одлуци да он буде позван да говори ? И како вам делује то што се на скупу на помен Косова чују узвици „Издаја, издаја“?
Па то су десничари који и даље то гањају. Већина њих никад није ни била на Косову. Мене је срамота када се каже „Живела Србија и српске земље“. То значи да та лудачка идеја да смо ми закинути и даље постоји. Нажалост, постоје и даље људи који ће нас терати у неке ратове.
Никада не бих ратовао ни за Републику Српску, ни за Косово. Та Босна је напаћена и служи и даље за поткусуривање националистичких идеја. Хрватска се бори за Херцег-Босну, ми овде флертујемо са Додиком. Моји најбољи пријатељи живе у Сарајеву, где никада нисам имао ниједан проблем. Нико ме нико није попреко погледао. Сарајево је напаћено, разорено, истина је и то да тамо нема Срба и тако даље, али мислим да је у том граду и целој Босни доста подела. У сарајевском кантону нема ниједне националне странке у власти. Надам се да ће се тај вирус раширити и мало даље.
Када су почели протести, рекли сте да не немаравате да се професионално бавите политиком и да глума остаје ваш једини посао. Да ли и даље стојите при таквој одлуци ? Ваш брат, а сада рецимо и Володимир Зеленски у Украјини, посветили су се политици.
Стојим, наравно. Ту нема никакве расправе. Мислим да је улажење у политику у њиховом политичком систему улазак у блато из кога се не може изаћи и да се сустински не може ништа урадити. Сада и не знам за кога бих гласао.
Бранислав Трифуновић рођен је 1978. године у Крушевцу. Дипломирао је глуму на Академији уметности у Новом Саду. Од 2010. године је стални члан ансамбла позоришта Атеље 212. Играо је у десетинама позоришних представа и снимио двадесетак филмова, између осталог „Поглед са Ајфеловог торња“ и „Седам и по“. Добитник је неколико награда, међу којима је и Повеља за изузетно глумачко остварење, за улогу у филму „Јесен стиже дуњо моја“.
Извор: Дојче веле
