Нови сукоб између Русије и Сједињених Америчких Држава почиње у Венецуели. Иако се чини да су реакције Москве суздржане, није претерано рећи да ће америчке акције наићи на руски отпор. Ситуација је изузетно компликована, а сценарио се може развити на неочекиван начин.
Слободни свет са тескобом и забринутошћу гледа како САД преко венецуеланских марионета покушавају да понове слично оно што су учиниле у априлу 2018. у Јерменији или у фебруару 2014. у Украјини.
У чему је разлика? Следбеници легендарног пуковника и оштроумног латиноамеричког боливарског револуционара Уга Чавеза су у Венецуели још увек на власти, успркос “уличарском председнику”. Осим тога, председник Николас Мадуро још увек ужива подршку огромне већине становништва. Подржава га војска и већина Националне гарде.
Чавез и његов верни ученик Мадуро су с једне стране а с друге венецуелански олигарси, криминалци, проститутке, либерали и сво остало смеће које укључује локалне марионете које раде за УСАИД, Национални демократски институт (НДИ), Међународни републикански институт (ИРИ) и друге.
Ове организације оптужују владу у Каракасу за ауторитарност, што је истина, али у томе нема ничег изненађујућег, јер су у Латинској Америци готово све власти ауторитарне. То је уобичајено на овом делу планете. На пример, владали су аргентински генерал Хуан Доминго Перон или чилеански генерал Августо Пиноћет, а латиноамерички диктатори су у готово свакој земљи били из редова војске.
Имали смо и проамеричке марионетске “демократске владе” са зликовцима као што су били отац и син Дувалиер на Хаитију или Сомоза у Никарагви, који су писали историју “мрачних латиноамеричких година”. Латинска Америка је у политичком смислу стара готово 200 година и увек је била база за сировине Сједињених Држава и Европе. Постојале су и потпуно независне државе, али су биле кратког века.
До 90% становништва готово сваке латиноамеричке земље је сиромашно, баш као и већи део грађана земаља бившег Источног блока као и огромна сиротињска предграђа западних мегалополиса.
Али ауторитарност Чавеза и Мадура је облик владавине управо у име најсиромашнијег дела народа, против богатих и шпекуланата, против корумпираног дела компрадорских предузетника. Зато у Венецуели није ни потребно доводити људе на скупове подршке влади. Сиромашни долазе сами и журе да се супротставе проамеричкој “демократској опозицији”. Дакле, ми сведочимо тешком сукобу између присташа Чавезовог покрета и проамеричких марионета. То и јесте главни разлог што постоје и жртве у Венецуели.
Организација америчких држава (ОАС), коју воде САД, признала је Хуана Гаида за “прелазног председника”, не признајући легитимно изабраног Мадура. Међутим, цела Јужна Америка је крајње скептична према овој организацији. Познати колумбијски аналитичар Пабло Хофре појашњава немоћ и бескорисност Организације америчких држава.
“Сиријски, либијски па чак и севернокорејски сценарији су овде немогући. МЕРЦОСУР и ОАС се не могу сматрати независним телима с довољним утицајем, способним да ишта промене. Макри и Темер, сада Болсонаро, далеко су од људи који би могли организовати нешто озбиљно и никога не занимају , посебно зато што су њихови послови и биографије крајње нетранспарентни”, пише колумбијски аналитичар.
У Латинској Америци постоји још један цели планински ланац. Земље попут Аргентине, Бразила, где су САД недавно изазвале смену власти, попут робова подупиру било коју групу из Вашингтона. Земље које имају барем мало самопоштовања чврсто стоје на страни Мадура, било директно, попут Кубе, Никарагве и Боливије, или индиректно, као Мексико и Уругвај.
“Европа је глуп континент који је заборавио што је суверенитет”
“Европа се не рачуна. То је глуп континент, где се само повремено сете да су некада биле суверене државе, укључујући и светске силе. Замислите, чак се и у Аргентини становништво противи проамеричким марионетама на власти и склоније је да слуша националног идола, фудбалера Диега Марадону, него своју владу. 24. јануара славни Аргентинац је на Инстаграму објавио своју фотографију с капом у бојама националне заставе Венецуеле и написао: “Не намеравам да се мењам. Данас, више него икад, ја сам с председником Николасом Мадуром. Венецуелом управљају људи. Волим вас!”, подсећа Пабло Хофре.
Иако то у Европи не знају, Марадонине речи узрокују стварне политичке цунамије у многим земљама Латинске Америке. Латиноамериканци обожавају своје фудбалске идоле, а често њихови фудбалери, након завршетка спортске каријере, постају политичари и заступници у парламентима.
Или једноставно остају цењени чланови друштва које су власти присиљене да слушају. У том делу света, ако желите да волите обичне грађане, морате волети фудбалере. Морате се сликати с њима и претварати се да слушате идоле маса.
Марадону не познаје само Латинска Америка, он има следбенике и обожаватеље широм света. Марадона, признат као један од најбољих фудбалера XX века, увек је отворено изражавао своју преданост левом политичком табору.
Има тетоваже с ликом револуционара Фидела Кастра и Ернеста Че Геваре. Марадона познаје и много важних политичара у Латинској Америци и другим деловима света, а с некима од њих је лични пријатељ. И ако Марадона тврди да “људи владају у Венецуели”, будите сигурни да ће му огромна вишемилионска војска фудбалских навијача у Латинској Америци, Европи, Азији и Африци веровати. Марадони сигурно више него америчком Стејт Департменту.
Русија, Кина и Иран су рекли своје, али без пуно помпе
Кина и Русија су упозориле Вашингтон да се не меша у унутрашње послове Венецуеле. Иран, чак и Турска, су изразили јасну потпору председнику Мадуру. Русија је чак упозорила Сједињене Државе на војну интервенцију у Венецуели, јер се већ неколико месеци прича како Вашингтон припрема војну операцију како би збацио владу “чависта”.
Изјаве руског председника Владимира Путина и министарства спољних послова Русије у последњих неколико дана су непрестано емитовали и преносили бројни руски медији, телевизијски канали. Ништа се не може додати и коментисати и све је тако јасно у руском ставу.
Мање се спомињу реакције Кине и Ирана. 24. јануара је кинеско министарство спољних послова изјавило како се Пекинг противи мешању у унутрашње послове Венецуеле, позивајући све земље да поштују суверенитет ове земље.
“Увек се придржавамо начела неуплитања у унутрашње послове других земаља и противимо се било каквом уплитању у унутрашње послове Венецуеле”, поручио је Пекинг.
Према неким извештајима, због ситуације у Латинској Америци је одржана посебна седница Централног комитета КП Кине. То треба проверити, али је сигурно да је занимање за ситуацију у Венецуели од врха кинеских комуниста врло вероватно и оправдано.
Истог дана, 24. јануара, гласноговорник иранског министарства спољних послова Барам Касеми је изразио подршку своје земље венецуеланском народу и влади против “било каквог страног уплитања” у унутрашње послове те латиноамеричке земље.
“Исламска Република Иран подржава владу и народ Венецуеле у отпору било каквом страном уплитању у њихове унутрашње послове или било каквих незаконитих радњи, као што су покушаји организовања државног удара и санкционисања целог народа”, казао је Касеми у посебном документу иранског министарства спољних послова.
“Надамо се да ће све политичке разлике или проблеме у Венецуели решити људи и влада земље, што је пре могуће, доношењем законских и мирних одлука”, рекао је Касеми и додао како Техеран сматра да су догађаји у Венецуели последица америчког уплитања у унутрашње послове земље.
Овде видимо готово исте коментаре о Венецуели који су дошли из Русије и Ирана, што је један од низа доказа о савезничким односима Техерана и Москве. Свет се још једном уверио да је, након постизања нуклеарног споразума, развој односа између Ирана и Русије у политичкој и безбедносној сфери без преседана, као што је пренео ирански Мехр Неwс.
Ирански медији су истакли да се изјава иранског министарства спољних послова појавила одмах након што се вођа “венецуеланске опозиције” Хуан Гаидо прогласио “привременим председником”, након чега је добио подршку Вашингтона и многих латиноамеричких земаља и што је подстакло председника Николаса Мадура да прекине односе са Сједињеним Државама. Реакција Ирана је сасвим разумљива и очекивана.
Чак и у Колумбији, која је потпуно подређена Вашингтону, постоје храбри стручњаци који говоре о томе што се заправо догађа у Венецуели.
Ево шта је колумбијски аналитичар Пабло Хофре написао у новинама Ел Циудадано: “Земља којом влада Николас Мадуро има важан геополитички значај, тако да нико не би требало да буде изненађен оживљавањем активности различитих држава које имају своје интересе у овој регији. То се углавном односи на три суперсиле – САД, Кину и Русију.
Кина и Руска Федерација су уложиле знатну количину новца у Венецуели, посебно у секторе пољопривреде, производњу нафте, наоружање и индустрију, али се њихова активност не објашњава само тиме, већ и покушајима Сједињених Држава да изгурају ривале и успоставе пуну доминацију у регији.
Данас се предати Сједињеним Државама значи затворити врата будућности. Тешко да Вашингтон жели да дође у Латинску Америку само на неко време. Американци настоје да се не примети њихов интерес и делују кроз ОАС. Реакција Русије и Кине споља изгледа готово неприметно.
Ни једна ни друга земља нису гласно изнеле тврдње које би указивале на могућу помоћ садашњој влади, не само економским него и војним методама. Међутим, стварне акције Руске Федерације и Кине нам допуштају да схватимо да оне неће одустати од свог статуса у Венецуели. Руси не говоре много, али делују. И сами су под америчким санкцијама и знају како да се боре против тога”.
Како су раније пренели медији, два руска стратешка бомбардера Ту-160 су након дугог лета слетела у Каракас. Пратиле су их посаде руских авионских снага у авионима Ан-124 и Ил-62. Касније су чак летели заједно с венецуеланским ваздушним снагама. Било је и наслова да су венецуеланске снаге противаздушне одбране “почеле да говоре руски” и тако даље, а касније је на међународни аеродром главног града Венецуеле слетео руски “путнички авион” Боинг 777, али без података о путницима.
Још више проблема је Сједињеним Државама проузроковала изјава иранског министра одбране генерала Амира Хатамија да је његова земља “спремна да пренесе своје одбрамбено искуство у Венецуелу”. Хатами је, као део велике иранске делегације, дошао у јануару у Каракас како би присуствовао церемонији инаугурације Николаса Мадура.
“Амерички владари су због свог империјалног духа непријатељски расположени према слободним и сувереним владама и народима, а Иран је одлучан у развијању и продубљивању својих односа са сувереним земљама света, укључујући Венецуелу”, рекао је генерал Амир Хатами.
Министар одбране је обећао Мадуру потпору иранских оружаних снага, наглашавајући потребу јачања нивоа сарадње између двеју земаља у различитим подручјима.
Николас Мадуро је тада рекао како 40 година насилних акција Сједињених Држава против народа Ирана нису дале никакве резултате, а Иран је, одупирући се и фокусирајући се на своје унутрашње способности, данас напредна земља у свим сферама, посебно у одбрани.
Напомињемо да међусобни интереси Венецуеле и Ирана нису новост и конвергенција између две земље и отпор Вашингтону је почео још 2005. године. Иако су и раније сарађивали, Каракас и Техеран 2005. узимају као ново полазиште у развоју билатералних односа, јер је тада између две земље закључено 26 споразума о сарадњи на различитим подручјима.
Дакле, пажљиви посматрачи и свет, не укључујући међународну заједницу Сједињених Држава и вазалских земаља, јасно разумеју да у Венецуели нема никакве револуције, већ сведочимо покушају државног удара и преносу власти у руке америчких марионета. Зашто кажемо да “свет разуме”? Наиме, ако Русија, Кина и Иран тако мисле, а њима додамо Индију, чак и Турску, онда је готово половина света против Сједињених Држава и против америчких марионета у Венецуели.
Још неколико речи о посебном карактеру иранско-венецуеланских односа и посебном интересу Ирана за ову латиноамеричку земљу. Присутност представника Ирана на инаугурацији венецуеланског председника Мадура подсећа нас на историју односа између две, наизглед, различите земље смештене на различитим континентима.
Учествовање делегације Исламске Републике на овој церемонији, посебно министра одбране, предлаже далекосежне планове дугогодишњих партнера. Подсетимо да је први од латиноамеричких вођа који су се приближили Ирану био покојни венецуелански председник Уго Чавез, који је дошао на власт у фебруару 1999. године.
На почетку је то био интерес, диктиран чисто прагматичним разматрањима, будући да је међу приоритетним корацима на међународној сцени била потреба да се реформише Организација земаља извозница нафте (ОПЕЦ), коју је створила Венецуела како би у светлу стварања новог економског поретка консолидовала ову групу земаља.
До тренутка када је Чавез преузео дужност, ОПЕЦ је, иако је имао утицајну структуру, пролазио тешко раздобље. Након што је одлучио да други конгрес ове организације одржи у Каракасу, како би му дао додатни подстицај, бивши вођа Венецуеле одлази у службену посету у све земље чланице групе, укључујући Иран.
Од тада је Чавез у Техерану био најмање шест пута. Односи су се посебно приближили након избора иранског председника Махмуда Ахмадинеџада, којег је читав свет доживљавао као оштроумног, чак и “револуционарног” антиамеричког и антиционистичког лидера.
Подсетимо на само две изјаве покојног венецуеланског председника о израелском сукобу с Палестинцима. 28. новембра 2009. године, поздрављајући шефа Палестинске националне аутономије (ПНА) Махмуда Абаса у Каракасу, пуковник Чавез је изјавио: “Од првог дана Боливарске револуције, Венецуела је стала на страну Палестине и борбе палестинског народа против америчког царства и његових слуга.
Још једном, у Каракасу, поново потврђујемо наше обавезе у подршци Палестинцима, нашу солидарност с борбом палестинског народа за обнову његових права и стварање палестинске државе са својим главним градом светим Јерусалимом.”
Друга епизода се догодиле 22. септембра 2011. године, када је Чавез од главног секретара Уједињених нација Бан Ки-Муна у припрему за расправу на Генералној скупштини Уједињених нација и Савета безбедности затражио хитно признавање ПНА као независне државе.
Чавез је у свом обраћању светској заједници рекао: “Признање Уједињених нација биће историјски корак за палестински народ који годинама трпи угњетавања. У последњих неколико дана је Вашингтон више пута поновио да ће ставити вето на резолуцију Савета безбедности, али за ову одлуку постоји загарантована већина у Генералној скупштини. То значи да ће само један део палестинске жеље за независношћу бити блокиран, и то је све.
Као што знамо, царство Сједињених Држава, као што чини и у другим сличним случајевима у свету, понаша се вођено двоструким моралом. Делује против Либије, а с друге стране Израелу допушта да чини све што жели. Сједињене Државе су постале главне присталице холокауста којег ционистички барбари спроводе над палестинским народом.”
Изјаве Мадуровог претходника, пуковника Чавеза, јасно показује зашто Сједињене Државе и Запад уопште “кажњавају” Венецуелу, а можемо претпоставити да Израел делује “из сенке”. Постаје сасвим јасно и зашто су Венецуела и Иран тако снажно јачали односе све ове године. Чавез је Исламску Републику увек сматрао моделом народне демократије и наглашавао да су обе земље део “уједињеног фронта борбе против империјализма, силе која покушава да погази идентитет и право на самоодређење народа”.
У марту 2005. је тадашњи ирански председник Мохамад Хатами посетио Венецуелу. Контакти између највиших функционера, министара и чланова парламента су постали редовни. Током посета је потписано додатних 70 протокола на 270 постојећих споразума у подручју индустрије, пољопривреде, енергетике и трансфера технологије.
Иран је у Венецуели изградио постројења за склапање аутомобила, трактора, пољопривредних машина и бицикала, фабрике млека и друге објекте. С друге стране је значајна количина бензина испоручена Ирану. У будућности је намеравао да оштро повећа иранска улагања у Венецуели. Енергија је постала кључно подручје сарадње између Венецуеле и Ирана.
“Надамо се да ће иранске нафтне компаније покренути активности на речном појасу Ориноко”, нагласио је Чавез у друштву госта који је био присутан на почетку церемоније бушења у Анзоатегуи.
Брзо приближавање две државе и њихових вођа, које је прерасло у блиско пријатељство, уз сарадњу унутар ОПЕЦ-а како би се одржале високе цене нафте, темељило се на супротстављању заједничком америчком непријатељу. Назвали су Вашингтон светским жандаром, оптужили га за хегемоњу, наметање властитих правила и властитог модела друштвене структуре која уништава изворне цивилизације. Руководства Ирана и Венецуеле су била уједињена на свим престижним форумима.
С обзиром на Чавезов антиционизам може се претпоставити да су се Каракас и Техеран добро разумели у оквиру палестинског проблема. Чавез је стално наглашавао: “Венецуела ће увек и свуда бити заједно с Ираном, у било ком тренутку и било којој ситуацији”. Ахмадинеџад је увек понављао: “Иран и Венецуела стоје једно поред другог и подржавају једни друге. Осећам да сам упознао брата и човека с којим сам у истом рову.”
Топло прихваћајући председника Хатамија, Чавез је запретио: “Ако се Сједињене Државе усуде да бомбардују иранска нуклеарна постројења, изгубиће испоруке венецуеланске нафте.” Наравно, Венецуела је подупирала и подупире иранско право на развој нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе.
Постоји и идеолошка позадина растућег међусобног разумевања. Сам Мадуро, док је био председник парламента, када је посетио Техеран у априлу 2005. године, нагласио је: “Венецуела и друге земље континента настоје да искористе искуство Исламске револуције. Иран може отворити пут за приснију сарадњу између револуционарних група Блиског истока и Латинске Америке.”
У фебруару 2017. у Техерану су функционери Венецуеле позвани на велику међународну конференцију “Заједно помозимо палестинској интифади”, коју је организовао ирански парламент. Тада су бројне делегације латиноамеричких земаља дошле у Иран и топло су примљена у Техерану. Заправо се може говорити о идеолошком јединству којем је темељ супротстављање америчкој спољној политици против Ирана и против целе Латинске Америке.
Сада, када су се односи између Сједињених Држава и Ирана оштро погоршали, након бројних напада Доналда Трампа који није признао легитимност нуклеарног споразума којег је Техеран закључио са “шесторком”, а још више након повлачења Вашингтона из овог међународног уговора, створени су објективни и субјективни предуслови за још јачу интеракцију између Ирана и Венецуеле.
Непотребно је рећи да је Венецуела такође под притиском Вашингтона, који тажи да суверена латиноамеричка земља спроведе “дуготрајне реформе које ће земљу извести из друштвене и економске кризе”. Колико су те реформе добра донеле може се видети на примеру Украјине.
Оне у суштини значе потпуну и безусловну предају земље и њеног богатства иностраним владарима. Наравно, Американци и њихове водеће енергетске компаније би били пресрећни овим сценариом. Али нафта није једини циљ. Познато је да америчка администрација и Израел сумњају да венецуеланске власти финансијски помажу либијски Хезболах. Иранско руководство снажно упозорава Вашингтон да ће, ако се притисак настави, бити великог пораста проблема у Белој кући и врло вероватно у целим Сједињеним Државама.
Међутим, Иран и не скрива да ће се сви они који подржавају самопроглашене “револуционарне покрете” и терористичке групе као што је Моџахедин е-Калк (МЕК), укључујући и европске земље, суочити с одговарајућим корацима Техерана.
Иран се заиста нада проширењу војне сарадње са Венецуелом. С тим у вези је посебну пажњу привукла хитна посета руских авиона Ту-160 латиноамеричкој земљи. Потом, на састанку с венецуеланским колегом Владимиром Падрином Лопезом, ирански генерал Хатами, иако је усред цивила деловао попут “црне овце”, изгледао је самоуверено и непоколебљиво.
Није искључено да су током преговора постигнути конкретни споразуми. Што се тиче гласина о наводној изградњи иранских војних база, према уставу који је на снази у Венецуели, тако нешто је немогуће подићи на териториј латиноамеричке земље. Међутим, не смемо заборавити да је 2017. године, на иницијативу Мадура, основана Национална уставотворна скупштина с циљем увођења темељних измена и допуна темељног закона земље.
Треба споменути још две изјаве. Венецуеланско министарство нафте је 24. јануара саопштило како сматра да је Николас Мадуро, изабран на превременим изборима у мају 2018. године, једини легитимни председник Венецуеле.
То је врло важно, јер власници нафте у Венецуели не желе да испадну из тржишне трке и из енергетског сектора, чак и ако Сједињене Државе, Запад, Израел и њихови вазали у недоглед буду подржавали самопроглашене “револуционаре” у Каракасу. Важно је напоменути да је, према различитим проценама, Венецуела светски лидер у доказаним нафтним резервама.
Нажалост, економија Венецуеле у великој мери зависи од производње нафте, која даје 95% прихода од извоза, више од 50% прихода државног буџета и чини око 30% БДП-а.
25. јануара је Хезболах, заправо главна политичка снага Либана, јер је победио на последњим парламентарним изборима, саопштио: “Странка оштро осуђује покушај државног удара против легитимне владе земље, којег су подржале Сједињене Државе. Цели свет схвата да циљ америчке интервенције није да заштити демократију и слободу, него да контролише ресурсе земље, и тако казни државе које бране свој суверенитет. Хезболахова изјава је прикладна за разматрање службеног става, ако не владе, онда свакако либанског парламента.”
Још увек је тешко предвидети расплет и исход дестабилизације у Венецуели, али је већ свима јасно да се изворни план Сједињених Држава и његових савезника урушио. Ни војска, ни главне јединице Националне гарде, нити власници нафте нису стали на страну “уличних револуционара”.
Русија, Кина и Иран предводе групу земаља које нису желеле да издају Венецуелу. А ко ће се сада “срушити”? Мадуро или Трамп, будући да се план за рушење владе у Венецуели лично приписује председнику Сједињених Држава? У Сједињеним Државама је тек завршила привремена блокада владе, али раскол с Конгресом није превладан. Сва збрка око Венецуеле и Мадура у Вашингтону може довести до нових подела. Осим тога, Доналд Трамп је својим бирачима обећао да неће започињати још један рат, а ствари у Венецуели нису текле по плани и да би добио ову битку преостала му је само војна опција.
Међутим, велика евроазијска тројка коју чине Русија, Кина и Иран имају своју тактику и стратегију како да се носе са проблемом у Венецуели и помажу Каракасу да савлада сукоб с уличним пучистима, иза којих стоје САД.
Извор: logicno.com
