Лист „Њујорк тајмс“ је 8. јула 1998. године објавио чланак о комбинату „Трепча“, назвавши га „највреднијим комадом земље на Балкану, вредним најмање пет милијарди долара“. Да ли је то заправо и позадина рата и агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године?
„На нишану Лазанског“: Ко хоће да нам отме „највреднији комад земље на Балкану“„Трепча“ је највреднији комад земље на Балкану, објавио је „Њујорк тајмс“ 8.јула 1998. године. Тада су Американци проценили да „Трепча“ вреди најмање пет милијарди долара. Србија је годинама улагала у „Трепчу“, а Приштина сада хоће све то да узме. Може ли то проћи?О томе у емисији „На нишану Лазанског“ говоре адвокат Горан Петронијевић и проф. др Војин Чокорило са Рударско геолошког факултета у Београду. Из Косовске Митровице очекујемо укључење директора „Трепче“ Јована Димикића.
Posted by Sputnik Србијa on Monday, February 4, 2019
Тежња Запада за освајањем јефтиних извора сировина. Јер „Трепча“ је највећи европски рудник цинка и олова и трећи по величини топионичарски капацитет на свету у овој области производње. С извозом од преко 150 милиона долара, „Трепча“ је 1996. била највеће извозно предузеће у СР Југославији. Само од 1996. до 1999. у њеним погонима произведено је 2.538.124 тоне руда олова и цинка. Садржај метала у руди износи око 7,6 за олово и 4,6 за цинк, чиме се „Трепча“ убраја у најиздашније европске руднике.
У време СФРЈ и СРЈ комбинату је припадало десет рудника који су снабдевали три постројења за пречишћавање руде, која се затим топи у топионици цинка у Звечану. Коп у Старом тргу, који је сам давао 50 одсто експлоатације руде, као и они у Ајвалији, Новом брду, Кишници и Бадовцу запослени су напустили одмах после уласка снага НАТО-а 1999. Истина, производња тиме тада још није била потпуно заустављена, јер 20 одсто експлоатације и даље долази из рудника Црнац и Бело брдо, који се налазе на северу Косова, где је власт Приштине ограничена. Под логистичком и организационом контролом Срба остало је и постројење за пречишћавање руде у Лепосавићу на Ибру.
Тесно грло целокупне производње комбината „Трепча“ управо је топионица цинка у Звечану, која се налази на простору где се граниче српски и албански део Митровице. До 15. новембра 1999. тамо се производња нормално одвијала. Но, још 25. јуна 1999. Бернард Кушнер је објавио указ „да управа над српском и југословенском својином на Космету прелази на УНМИК“, што је било супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, у којој је подвучено да НАТО и Кфор неће повређивати територијалну целовитост СР Југославије и да признају Космет за њен саставни део.
Нешто касније, 12. новембра 1999. Кушнеров представник је пред 400 радника рекао „да топионица не сме више да производи за Србију и Југославију“, те забранио запосленима да уђу у круг фабрике. Ова окупација је привремено окончана 26. маја 2000. године, након што је велики пожар уништио топионицу цинка. То се поклопило са захтевима које је „Међународна кризна група“ формулисала у документу још 26. новембра 1999. под насловом: „’Трепча‘ — унети смисао у лавиринт“.
Наиме, 18. фебруара 1999. године, тачно 34 дана пре него што су пале прве бомбе на СР Југославију, цене на светском тржишту 17 најважнијих сировина пале су на најнижи ниво од јуна 1975. Већ у претходној години оне су пале за 19,7 одсто, при чему су поједини метали претрпели пад цена од 14,7 одсто. Стратегија којом се произвођачи сировина боре против ниских цена је позната, смањење производње, односно уклањање конкуренције помоћу „неекономске силе“.
Варијанта један јесте откупити, варијанта два јесте уништити. Варијанта три јесте отети. Случај „Трепча“ је класичан пример из уџбеника политичке економије. Варијанта три. Сурова отимачина српске имовине…
Извор: rs.sputniknews.com
