Три месеца после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон, средином децембра 2001. године прелазио сам, са групом страних новинара, реку Пјанџ на граници Таџикистана и Авганистана. Ноћ, пљушти киша, блато на обали брзе планинске реке и руски војници из састава 201, мотострељачке дивизије, који овде чувају границу, јер је то спољња граница ЗНД-а.
Преко реке је била пребачена жичана сајла и уз помоћ руских војника на обичном дрвеном сплаву натежући сајлу пребацили смо се на авганистанску страну обале. Тамо, у малом шатору, уз помоћ батеријске лампе, муџахедини су нам лупили улазне визе: добродошли у Авганистан.
Наравно, нас седам страних новинара хтели смо даље, барем до Фејзабада којег су контролисали муџахедини, а опкољавали талибани. И кренуло је погађање са возачима џипова који су своја возила паркирали одмах до шатора где се лупају визе. Цена превоза није била мала, али што рече колега индијски новинар, то је „синдикална” цена, иста и за џипове и за камиле. Када сам завапио да мало спусте цену, брадати турбанџија, возач, ми је одбрусио: „ Имате ви у Југославији пара, продали сте свог председника за 10 милиона долара”. Био сам запањен, турбанџија у забити Авганистана у три сата ноћу, под кишом и у блату, да потегне тај аргумент. Остали новинари су се само смејали…
Наравно, платио сам превоз и тога сам се присетио када сам ових дана чуо како се један судија, овде у Србији, понаша у истражном поступку, на замолницу хрватског правосуђа, према официрима, пилотима некадашње ЈНА. Јер, Србија је једина држава у свету која је свог председника изручила Трибуналу у Хагу, заправо неко од тадашњих водећих политичара узео је за то изручење 10 милиона долара. Пошто су Амери јавно објавили колико то кошта.
И сада се генерал Љубомир Бајић чуди како се судија Милан Дилпарић, усред Београда, понаша према њему и другим официрима осумњиченим за случај гађања Банских двора у Загребу у октобру 1991. Е мој Бајо, па они су продали сопственог председника! Они су у Хаг изручили све што је од њих тражено. Комплетан политички и војни врх Срба, са обе стране реке Дрине завршио је у Хагу и сада се генерал Бајић чуди судији Дилпарићу? Усред Београда? Нема чуђења, можеш да изгубиш рат, али ако свесно пристанеш на губитак самопоштовања изгубио си као нација све.
Пре 27 година, 15. маја 1992. у Тузли се догодио злочин. Нападнута је колона припадника ЈНА која се повлачила из града, колона која се кретала улицама града у мирнодопском поретку, без икаквог отварања ватре, војници су седели у камионима под обичним церадама. На њих је отворена бесомучна паљба, уз директан телевизијски пренос, погинуо је 51 војник, а још 50 их је рањено.
У октобру 2010. године одлуком Апелационог суда у Београду, Илија Јуришић који је првостепено суђен на 12 година затвора због тог ратног злочина, ослобођен је притвора, првостепена пресуда му је укинута, а веће којем је председавао судија Синиша Важић наложило је да се Јуришићу одржи ново суђење пред новим судским већем. Адвокат Јуришића изјавио је да суд Србије не може да нареди његово евентуално привођење из БиХ.
У образложењу одлуке Апелационог суда у Београду судија Важић је изјавио „да је остало нејасно зашто се и по чијој наредби тузлански гарнизон повлачио, а постоје и многе контрадикторности око тога да ли је оптужени знао за постојање перфидног плана напада на колону ЈНА, те да те чињенице треба да се утврде у новом поступку”.
Како се слична „аргументација” о непостојању споразума о мирном извлачењу припадника ЈНА са територије БиХ користила и пред Екстрадиционим судом у Лондону у случају Ејупа Ганића, због злочина над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, па се чак и у нашем Тужилаштву за ратне злочине тврдило да о споразуму о мирном повлачењу ЈНА из БиХ, постигнутом у Охриду априла 1992, нема писаних трагова, чињенице говоре супротно.
Има писаних трагова, постоје наређења о мирном извлачењу ЈНА из БиХ. О свему томе писао сам у „Политици” од 13. октобра 2010. године: информација број 37-2 од 28. априла 1992. са потписом Бранка Костића, која је упућена Председништву БиХ, а у којој је реч о мирном повлачењу јединица ЈНА са територије БиХ, наредба број 5-30 са потписом Бранка Костића о извлачењу јединица ЈНА из БиХ, о чему је обавештено Председништво БиХ и Алија Изетбеговић, наредба генерала Аџића строго пов. број 340-1, од 10. маја 1992. којом се прецизира праћење стања у јединицама ЈНА приликом премештања са територије БиХ у складу са одлукама Председништва СФРЈ из априла месеца 1992. године.
Јединица ЈНА се мирно повлачила из Тузле, то су већином били регрути, војници од 18 година. Масакрирани су бестијално. Смешно је и тужно када се наше правосуђе пита „по чијој се наредби повлачио гарнизон ЈНА из Тузле”.
У јулу 2011. почело је поновљено суђење Илији Јуришићу у Специјалном суду у Београду. То је била нада да колона ЈНА у Тузли, што се тиче нашег правосуђа, неће отићи у заборав. Да не испадне да злочини над припадницима ЈНА нису били злочини, све због општег помирења на Балкану и наше сервилности према бившој браћи. И шта би од тог поновљеног суђења, где је данас Илија Јуришић? Ништа господо, зато се сада иживљавамо над нашим пилотима. Да ли су то бивши припадници ЈНА изопштени и презрени од друштва?
Извор: Мирослав Лазански/Политика.рс
