НИЈЕ ХТЕО ДА КРЕНЕ
Чуда Василија Острошког небројана су, а ово је једно од таквих, када је Свети Василије зауставио воз који је кретао са станице. Чим је двоје људи ослободило купе, локомотива се упалила и воз је кренуо према Даниловграду, а до тада – ни макац!
Било је љето 1982. године. Пошли смо из Сарајева на поклоњење великом светитељу, Светом Василију. Послије цјеливања његових светих моштију, молитве и краћег задржавања у манастиру, спустимо се кривудавим, уским путељком, доље низ острошке стране.
Најзад, помало изгребани од успутних купина и драче, стигосмо весели на жељезничку станицу Острог. Супруга са десетогодишњим Божидаром и осмогодишњим Заријом прва уђе на врата вагона, ја полако кренух за њима, кад изненадно испред мене стаде кондуктер.
„Ви из Острога?“, упита некако пословно хладно и загонетно.
„Јесмо, хвала Богу из Острога и од Светог Василија, слава му и милост!“
„Јесте ли што узели од туда?“, упита.
Ја остадох нијем пред овако неочекиваним дочеком и чудним питањем, па и ја почех загонетно:
„Ма, како да нијесмо. Зар ико из Осторга иде празан? Узесмо и благослов од Светог Василија. Пољубисмо његове свете руке да нас мимоиђу несреће и невидиме муке.“
„Чујеш, чоче, одоле га воз неће ни мрднути, док ми не кажеш, јесте ли без питања тамо, из светиње узели неку ствар да носите дома?“, то изговори смртно озбиљног лица.
Ја се нагло уозбиљих и рекох му:
„Сачувај Боже од такве памети, да из светиње нешто отимамо или крадемо. Ми у светињу носимо поклоне. Нама је породична срећа и благослов свеца милији од свих ствари на свијету.“
Он ми онда рече много уљуднијим гласом:
„Опрости, морао сам те то питати, мало причекај ту, па чућеш и зашто.“
Онда стрча низ степенице вагона, руком махну према машиновођи и рече му:
„У реду је све!“
И воз крену. Он ме сад расположеније узе под руку и са мном уђе у купе, наплати карте и поче причу:
„Прије два дана нијесмо могли да кренемо одавде са ове станице.“
„А зашто то?“, потрудих се да смирено упитам.
„Не даде нам Свети Василије! Ништа се не чудите, но је ово жива истина, што ја велим. Овдје на станицу уђоше човјек и жена, имаху ту неђе око педесет година. Били су у Острогу. Машиновођа упали, да крене воз – не може! Он изађе из локомотиве и загледај машину са свих страна, све исправно. Она непомична, ка камен студени, као да је нека невидљива сила држи.
Машиновођа онда мени љутито викну: ’Иди из вагона у вагон и сви који су били у манастир Острог нека изиђу из воза.’
Кад у једном вагону то рекох, неки старији човјек ме попријеко погледа па рече:
’Вала смо се могли надати свему и свачему у овоме вакту, али да ће доћи вријеме да нам бране да идемо нашем Светом Василију, е томе јаду се још нијесмо надали. Но оно што је Бог створио људи не могу уништити.’
’Стари, тебе нијесам ништа рекао, ти путујеш од Никшића и иди даље мирно, не ради се о томе што ти мислиш.’
У сусједном вагону упитах исто и један човјек и жена рекоше у глас:
’Ми смо били у Острогу’.
’Молим вас, узмите своје ствари и изађите из воза’, рекох им озбиљним тоном.
Без питања, без ријечи узеше своје путне торбе и изађоше. Чим из воза изађоше, упали се локомотива и наш воз крену према Даниловграду.
Сјутра дан ево ти га опет онај човјек са женом на станици, чекају да уђу у наш воз. ’Немојте опет, да због вас воз не може да крене са станице.’ ’Неће, неће, ми смо били грешни’, рекоше они. ’Ми смо без знања монаха узели били једну ствар из Острога, као за успомену мислили смо. Вратили смо је у манастир и затражили опроштај од Светитеља и исповједили се. Видјели смо јуче добро колика је цијена гријеха. Но, хвала Богу и Светом Василију што су били овако благи према нама. Што нас нису ошамарили тешком казном’. Говорили су лагано. Сваку су ријеч мјерили. Они ме научише да слушам и вјерујем у чуда.“
„Е то су били честити људи, кад су имали храбрости да лични гријех јавно признају“, рекох ја.
„Јесте, вала, чоче, рекоше то и поновише ту причу пред пуним вагоном народа, од којих су се многи у чуду крстили. Видјели су како је светац бранилац правде и свог манастира.“
И кондуктер настави:
„Оно двоје још и ово рекоше: ’Сада смо добро утврдили колико је Свети Василије велики и схватили колико је грешно и неопростиво из светиње узимати. Из светиње човјек мора да изађе само чист, исповјеђен, мирне душе и чисте савјести, помирен са Богом и људима’“, заврши своју причу кондуктер ријечима оно двоје.
Из овога истинитога чуда добар су наук научили и они, а и ми, јер „савјест је као хиљаду свједока“, каже византијска пословица. И тако, велики Светитељ, чија чудеса теку вјековима и у недоглед иду, овим чудом даје одговор на етичко питање – не узимај туђе.
Према запису М. Вековића
