“Када историја не би била фалсификована и када би историчари признали праву истину, Србија би била три пута већа него што је данас. Минимум. И Албанци не би имали шта да траже на Косову и Метохији. Они на Косову могу имати само оно што им ми дамо, јер они на Косову немају апсолутно ништа своје.”
За Косово се са разлогом каже да је најскупља реч која се „без крви није могла купити, а без крви се не може ни продати“. Али и реч која је 2018. године унела праве политичко-тектонске поремећаје не само у Србији и на Балкану, већ и целом свету. Реч коју су сви користили, многи злоупотребљавали, али ретко ко разумео њену друштвено-историјску важност. Реч која је утемељила корене српске и светске историје, и одредила ток многих друштвених кретања. Пре више од шест векова догодио се чувени бој на Косову, али борба и даље траје, само се користе другачија средства. Исход те битке је још непознат, како оне 1389. године, тако и ове данашње.
Ако убрзамо след догађаја, слободно се може рећи да је Косово и реч која је обележила и годину за нама. Почев од српског унутрашњег дијалога чији резултат би значио обавезујуће и свеобухватно решење за јужну српску покрајину, убиства лидера Грађанске иницијативе СДП Оливера Ивановића, преко хапшења директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића у Косовској Митровици, први пут спомињања идеје разграничења између Срба и Албанаца, звецкања оружјем и албанским провокацијама на језеру Газиводе, посете председника Србије Александра Вучића Космету, повлачења признања независности Косова од многих светских држава, па све до покушаја уласка лажне државе у Интерпол, увођења срамних такси од сто одсто на српске производе, прекида дијалога Београда и Приштине, као и формирања такозване Војске Косова која је била кап која је, чак и у очима светске јавности, прелила чашу самовоље и безобразлука лидера Албанаца на Косову, Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија.
Многи злослутници су због свега наведеног брже боље похрлили да гласно, али и тајно кажу да је питање Косова решена ствар, рес иудицата. Да је само питање времена када ће стећи пуну формално-правну независност. Међутим, да ли је то баш заиста тако? Да ли ће решење косовско-хамлетовске драме добити свој коначан епилог у 2019. години и какав ће он уистину бити? Хоће ли доћи до неке врсте помирења и примирја између Албанаца и Срба или ће морати да се узимају пушке у руке? Имају ли Албанци било каквог разлога да траже своје место под мапом Балкана, али имају ли и Срби снаге да се изборе са свеприсутном идејом стварања Велике Албаније и како јој се супротставити? Хоће ли доћи до уједињења Србије и Републике Српске у том случају? Да ли ће се у Србији поновити сценарио из 1999. године? Одговоре на ова, али и бројна друга питања може дати само историја. Збот тога смо разговарали са једним од најцењенијих, али уједно и најконтроверзнијих историчара данашњице Јованом Деретићем.
Одавно је познато да је историја учитељица живота која служи не само да сазнамо прошлост, већ и да разумемо садашњост и предвидимо будућност. Која су Ваша предвиђања за 2019. годину када је Косово у питању?
Решење за Косово је само једно. Признаћемо Косово оно што јесте, а то је аутономна покрајина као саставни део Републике Србије. Уколико то Албанци не прихватају, онда нам преостаје једно једино решење, а то је рат. На другачији начин то не може да се реши. Последње албанско „оружје“ које употребљавају против Србије је Америка и они се на њу, као велику светску силу, ослањају како би отели Косово као део Србије. Чујем да се доста прича о компромисном решењу између Албанаца и Срба када је решење косовског чвора у питању. Нису они спремни ни на какву нагодбу, ни на какав компромис, ни на шта. Они планирају Велику Албанију која треба да се на северу простире све до Ниша. Оно што Албанцима даје крила у тој њиховој великоалбанској пропаганди јесте једна велика лаж, а то је да они себе сматрају Илирима. Ту пропаганду су првенствено ширили неки корумпирани квазиинтелектуалци из Београда, па је касније то преузела Тирана, а потом и Приштина. Ја сам у једној својој књизи изнео све доказе и документацију ко су Албанци и одакле долазе, и то нико није могао да оповргне, а не може ни данас.
Које је право порекло Албанаца и због чега себи дају за право да сматрају да су староседеоци на Балкану?
То раде јер добро знају да су без тог њиховог илузорног права нико и ништа. И то им је омогућено 1744. године, када су немачки историчари рекли да Албанци могу бити потомци Илира. И Албанци су се за то ухватили као дављеник за сламку. Албанци традиционално мрзе Србе и боре се против Срба и желе да буду Илири, а ко су Илири? Па, то је име за Србе у Римској империји! То је таква трагикомедија код њих.
Албанце је на Балкан довео византијски генерал Ђорђе Манијак 1043. године са Сицилије. А на Сицилију су дошли са Кавказа, односно старе Јерменије која је била велика краљевина тада. Албанци су се тада називали Шћипетари, односно Шиптари, што значи брђани и у томе нема ничег увредљивог. У 8. веку на том подручју вођене су велике борбе између Арапа и Хазара. То су биле две империје и две религије. Албанци су више нагињали ка Арапима јер су они били блажи за њих. Године 730. хазарски принц Бачир упао је на територију тадашње њихове Албаније са наређењем да буду побијени сви они који су примили ислам, међу којима су били Шћипетари.
Један део Арапа је побијен, а други део је побегао. Овај део који је побегао направио је две колоне – једна колона је бежала ка Саудијској Арабији, а друга ка Сирији. Пошто су живели на Кавказу, они су били сточари, и ова колона Арапа, међу којима су били Шћипетари, и која је побегла ка Саудијској Арабији, смештена је била у пустињи поред мора и, природно, нису могли ту да опстану. Зато су они били пребачени на Сицилију, која је била подељења између Арапа и Византије, да тамо појачају исламски део становништва јер су претходно примили ислам. Византија узима део арапске Сицилије, те су хтели све да их покрсте, неки су примили хришћанство, неки не. Године 1042. Византија је извршила напад на Србију, али ту је византијска војска доживела тежак, катастрофалан пораз, што је проузроковало велике нереде у Византији. Ђорђе Манијак, који је био византијски генерал на Сицилији, узима Шћипетаре као помоћне чете и креће у поход на Цариград да би узео власт. Искрцава се у Драчу, који је био у рукама Србије. Тада је дошло до још једне битке где је Ђорђе пао са коња и остао на месту мртав! Пошто је византијска војска остала без вође, ратници су се разбежали.
Тада су Византијци, односно Грци, узели натраг своје војнике из Италије, а Шћипетаре гурнули натраг у Србију. И нису могли да се врате на Сицилију јер су им лађе, којима су дошли у Србију, биле заплењене. Молили су српског кнеза Војислава да им да неко место да се населе јер су они традиционални, добри сточари, како би гајили стоку за српску властелу. Војислав им је дао место Рабан, мало место испод планине Јабланице које је било погодно за сточарство. И ми Срби смо их по том Рабану звали Рабанаси, односно Арбанаси. А они су себе звали Шћипетари, никада Албанци. И дан данас они Албанију зову Шћиперија. Ту су живели, ширили се и српском двору плаћали симболични порез у виду грла стоке. Када су Турци дошли на Балкан, Шћипетари су се изненада сетили да су они раније већином били муслимани, а ко је тада био муслиман, звао се Турчином и имао је све привилегије, за разлику од хришћана, односно раје, која није имала никаква права. Турска је тада почела да хара по српским селима. Имам турски дефтер из 1455. године када су Турци извршили попис становништва на Косову и Метохији. Према подацима из тог дефтера, Шћипетари су имали 46 кућа, а Срби 12. 840.
Како је дошло до тога да данас ситуација практично буде обратна?
Пред крај Другог светског рата, Шћипетари су, као немачки савезници, протерали Србе са Косова и Метохије. Након рата, комунистичка власт, на челу са Титом, доноси одлуку да се забрани протераним Србима да се врате на своја огњишта на Косову. Ту одлуку, односно закон, потписао је Влада Зечевић. И Срби нису могли да се врате својим кућама на КиМ. Велики ударац за Србе била је и сеоба Црнојевића. Такође, постоји једна битна црта у ватиканској политици. У рату између Аустрије и Турске, цар Леополд је звао Србе да му се придруже, уз обећање да ће он Србима после рата обезбедити државу. Српски патријарх и српски народ су се тада придружили Аустријанцима, међутим Турци их поразише у том рату и, у жељи да се освете Србима, пусте Шћипетаре да раде по Србији шта год желе. То је била катастрофа. Аустроугарска је формирала албански језик, нацију и писмо. Аустроугари су рачунали да ће да покатоличе све Шћипетаре (у даљем тексту – Шиптари, прим. аут.) како би формирали једно католичко-шиптарско кнежевство са центром у Делиграду које ће бити под покровитељством Беча. Желели су направе клин у леђа Србији.
Изјавили сте у више наврата да је управо Ватикан тај који није дозвољавао да Срби буду највећа нација у Европи. Због чега је Ватикан толико пропагирао антисрпску идеју?
Да су Срби били мања сила, не би се они ни освртали на нас. Један од водећих америчких научника рекао је да је пет векова пре Исуса Христа српски језик био доминантан у целој Европи. Прича о Аријевцима је, заправо, прича о Србима. Католичка црква је забранила да се употребљава име “Срби”, него да се користи реч “Готи”. Ако би Ватикан признао истину онаква каква јесте, онда би цела Европа била српска. Или би се макар ослањали на Србију. Ватикан је стварао своје језике у Европи како би имао своје народе и своје вере и то су намерно радили јер су Срби били православци, што значи да, ако би признали истину, њима ништа не би остало.
Споменули сте да је српски језик био доминантан у Европи у петом веку пре нове ере, а у званичним српским уџбеницима историје Срби се спомињу први пут приликом велике сеобе Словена на Балканско полуострво у 6. и 7. Веку. Шта је ту сада истина?
Тако пише само у уџбеницима и такав податак је лажан. Нека ми дају само један једини доказ за то. Чак је и један велики италијански научник рекао да му било ко донесе макар један једини историјски, лингвистички и археолошки доказ о великој сеоби Срба. Нико таквог доказа нема.
Значи ли то да је српска историја фалсификована и да Срби крију сопствену историју?
У потпуности значи то. И ту пропаганду лажне историје шире они људи којима је мозак испран у Бечу. Мене називају свим могућим погрдним именима, а не могу да ми оспоре ниједан аргумент, и онда као бесни пси лају на мене. У тој лажној историји утемељене су неке границе и неки народи. Ако би они признали шта је истина и када историја не би била фалсификована, онда би Србија, посматрајући макар територијано, била три пута већа него што је данас. Минимум. И Албанци не би имали шта да траже на Косову и Метохији. Чујем спомињу се неке поделе и разграничења, али нема од тога ништа. Албанци ће на Косову имати само оно што им ми дамо, јер они на Косову немају апсолутно ништа своје.
Уколико је Косово наше, због чега бисмо ми Албанцима онда било шта дали?
Можемо да им дамо, али то не значи да хоћемо. Једино што они могу да прихвате јесте да живе у Србији, на Косову као аутономној покрајини. Они који хоће, нека остану слободно да живе часно и поштено. А они који неће, нека иду у Америку, пошто им Американци дају све повластице, па нека иду тамо, јер ће тамо онда боље да живе.
Али, као што видимо, Албанци на Косову се не мире са тим, захтеви њихових лидера су усмерени управо на стварање сопствене државе.
Хоће они и Велику Албанију, али од тога нема ништа. Један Шиптар из Прешева је недавно изјавио: “Шта се ви Срби буните, када сте се доселили на Балкан Београд је био у целости шиптарски!”. У шиптарском језику постоји велики број јерменских речи и то сам доказао, зато они не могу да негирају да су дошли са Кавказа. На Балкану Шиптари нису могли да приме јерменске речи. Имена бројева у лингвистици сматрају се за најчвршћи доказ сродности језика, а Шиптари имају имена бројева иста као и племена на Кавказу. Доказ цорпус делицти. Пре мене то нико није смео да каже. Друга је ствар што то људи неће да прихвате, ја немам никакву политичку власт, већ само могућност да, као научник, изнесем неке историјске чињенице.
У српским медијима, али и у највишим политичким круговима, као трајно компромисно решење за Косово спомиње се управо разграничење. На које се разграничење ту мисли, шта се под том идејом подразумева?
То до сада, колико знам, нико није прецизирао. Да ли етничко или територијално разграничење, али ја сматрам да се под тим подразумева територијално разграничење, односно да то значи поделу, да ми Срби дамо Албанцима неки део земље и ту ударимо границу. Иако не верујем да ће до тога доћи, Албанци имају велики ветар у леђа од Американаца. Након разграничења, следећи њихов корак ће бити Велика Албанија, на чему они увелико раде. Међутим, Албанци немају шта да траже на Балкану уколико се они не вежу за неки антички балкански народ или племе. Они се сада хватају за Илире, а Илири су Срби. Албанци и својој деци дају име Илир, као да ће тиме доказати да су они наследници Илира. Ту их чак и подржавају неки наши такозвани интелектуалци. У првом тому српске енциклопедије наводи се да шиптарски језик садржи две хиљаде речи старобалканског језика, а не пишу ни ко је, ни какав је, ни када је, ни како се тај тај старобалкански језик говорио. Старобалканци, као народ, нису постојали. И сад ти квазиинтелектуалци знају да тих две хиљаде речи старобалканског језика постоји у шиптарском језику. Како су их избројали ако не знају какав је тај језик? Уколико две хиљаде истих речи постоји у два језика, у лингвистици се сматра да су то сродни језици, један дијалект другог. И они сада са тим подметањем и лажима желе да дају тапију историјског права да су Албанци неки стари народ на Балкану. Моја борба за истином и за српски народ није само борба за истиниту историју, већ и борба са једном великом монгулом непријатеља српског народа.
Словите за једног од најконтроверзнијих историчара на овим просторима, а ваш рад се темељи на сазнању праве историје Срба. Да ли сте у међувремену наишли на неки најновији доказ о пореклу Срба?
Постоји на хиљаде таквих доказа. На пример, књига “Историја Срба и Руса” у четири тома има 4.800 фуснота. То је светски рекорд. Нека их неко оспори ако може. Шипак, не може! Зашто сам ја оспораван? Ако се изврши реформа историјске науке и држава то прихвати, онда ће сви квазинтелектуалци морати на улицу, ван својих удобних фотеља јер они не знају ништа из историје. Ушли су они у сукоб са мном, али ево где су “пукли”. Тврде да је Стефан Првовенчани први српски крунисани владар, то зуји и бруји! А ја им кажем: “Чекајте људи, а шта ћете са Михаилом, који је 150 година пре Стефана Првовенчаног добио круну од Папе?”. Како Стефан први крунисани владар, а шта је онда Михаило? А шта је са његовим сином Бодином који је крунисан у Призрену круном бугарског цара? Бугари су му дали име цар Петар Трећи, цар Бугара и Срба. А онда када су схватили да сам у праву рекли су: “Да, Михаило је био први крунисан, али то није била круна исте важности.”. Други кикс тих квазиинтелектуалаца је тај да они непрестано говоре да је Завида Немањин отац. Пребројао сам све могуће изворе и дођем до податка, односно списа Стефана Првовенчаног који каже да је његов деда, односно Немањин отац, Деса. И сад испада да ти, назови, интелектуалци боље знају ко је био деда Стефана Првовенчаног од Стефана Првовенчаног!
На самом почетку овог разговора рекли сте да је једино решење за Косово и Метохију рат. Сматрате ли да је то заиста оствариво, односно изводљиво будући да многи тврде да ако на тлу Европе уопште дође до такве врсте сукоба, то би онда значило почетак Трећег светског рата?
Наравно да је изводљиво. Уколико се Србија буде снабдела противваздушним авионским системима, нико од Западњака неће смети ни да нам приђе. Ни копнена инвазија им не би пала на памет. НАТО је могао да нас бомбардује 1999. године само зато што ми нисмо имали адекватне те системе, јер је тадашњи председник Русије Борис Јељцин телефонирао и рекао Клинтону да неће Србима дати С-300 како бисмо обарали америчке авионе. Милошевић је тада могао преко Лукашенка да добије одговарајућа средства, тако да су Милошевић и Јељцин практично оставили Србију без штита. Ако дође до новог рата, Србија не сме бити без нове опреме.
Ко би Србији могао да испоручи ту војну опрему?
Кинези. Си Ђинпинг је то одобрио. Кинези сада имају велики интерес у Србији и они желе да нас заштите. У једном говору у Пекингу који је преносила телевизија, Си Ђинпинг је рекао да жели стабилну Србију која неће бити угрожена и да ће Кина, уколико треба, и војно заштитити Србију.
Поједини дипломатски извори кажу и да би, у случају насилне акције Албанаца ка Србима на Косову, и Русија пружила војну испомоћ.
Тачно, али не знам што се са тиме одуговлачи. Пазите, ако имате ситуацију као што је сада имате – Албанци су ушли у нашу кућу и нису били задовољни само тиме што ту живе, већ желе ту кућу да нам отму, па им ни то није довољно, већ желе да отимају и шире, онда не постоје никакве могућности договора и компромиса са таквим људима.
Значи ли све то да би у Србији могла да се понови 1999. година?
Поновиће се, али не у оном смислу и обиму као што је било пре 19 година. Српској војсци је довољно два дана да прегази Албанце на Косову. То су ми рекли војни извори који се у то разумеју. НАТО неће да интервенише, а док Американци дотерају бродове носаче, тегљаче, за то време “појео вук магарца”.
Због чега су у последње време све гласнији захтеви Црногораца о свом антисрпском пореклу? Стиче се утисак да све што раде, раде само да би се разликовали од Срба, а већина историјских података говоре у прилог томе да су Црногорци пореклом Срби.
Иза свега тога стоји Ватикан. До 16. века Црна Гора није постојала ни као појам. Од 16. века почело је насељавање Црне Горе од Срба из разних крајева. Велики Његош је рекао: “Оно што се не хће у ланце везати, то побеже у ове горе”. Његош не прави разлику између српских јунака у “Горском вијенцу”, да ли су из Црне Горе, Далмације или из Херцеговине. Вук Мандушић није никада био у Црној Гори. Он је Србин, преводио је Србе у Далмацију. Постоји више интереса који се поклапају са Црном Гором. С једне стране, Ватикан рачуна на Црногорце да ће да их приволи да признају Ватикан. С друге стране, разни фактори са Запада сматрају да је Црна Гора брана Србији да изађе на море, и то је стара политика европских сила. И треће, поједине светске силе желе да од тог дела српског народа, за кога смо ми сматрали да је српска Спарта, направе највеће српске изроде и непријатеље. Још као дете сам слушао како Црногорци певају “Ој, крвави Вучји доле, одавно те Срби воле”. Да је тада неко рекао за неког Црногорца да није Србин, одмах би га убили. Данас је ситуација, нажалост, обратна. Срби у Црној Гори ни не смеју да се изјасне да су Срби. Црна Гора је данас једна брука и издаја. Пливање у ђубрету.
Ако којим несрећним случајем дође до стварања Велике Албаније, да ли ће онда доћи до историјског и природног уједињења Србије и Републике Српске?
Створила се Велика Албанија или не, до тог уједињења ће доћи. У средњем веку је у Босни и Херцеговини постојао само један народ – српски и нико више. Сви муслимани у Босни веома добро знају када су њихови преци прешли у ислам. Решење је да се цела Босна и Херцеговина прикључи Србији, а не само Република Српска. Лично, дајем велику подршку Милораду Додику јер сматрам да се бори добро. И мислим да ће до тог уједињења доћи у скоријој будућности, док је Додик на власти.
Извор: Л.Милојевић/srbijadanas.com
