У новој стратегији Беле куће за Африку, Трампов саветник за националну сигурност Џон Болтон рекао је како Кина и Русија на црном континенту користе предаторске методе и тамо угрожавају америчку националну сигурност, чему ће се ова управа супротставити новим приступом.
,,Велике конкурентске силе, Кина и Русија, брзо шире финансијски и политички утицај широм Африке. Они су намерно и агресивно усмеравали своја улагања у регију како би стекли конкурентску предност над Сједињеним Државама. Те предаторске методе које спроводе Кина и Русија спречавају економски раст у Африци, угрожавају независност афричких држава, ометају прилике за америчке инвестиције, уплићу се у америчке војне операције и стварају значајну опасност за националне сигурносне интересе Сједињених Држава”, рекао је Џон Болтон раније ове недеље на скупу у организацији фондације Херитаге у Вашингтону.
Хоће ли америчко царство успети да се пробуди пре болне смрти?
Након Болтоновог говора, ово питање је у колумни за АХ Трибуне поставио Мајкл Хауард и подсетио на есеј којег је Горе Видал за Тхе Натион написао давне 1986. У свом раду је Видал имао храбрости да укаже на опасност коју цинизам представља за САД и дао решење за спас од урушавања америчког царства, некада недостижне економије, која се већ тада морала супротставити данас незаустављивој Кини, чак и Јапану.
,,Да би САД могле економски преживети у будућем кинеско-јапанском свету, нужно је ући у савез са СССР-ом. Уосталом, бела раса је у мањини и утркује се са много врло специфичних непријатеља. Ако се две суперсиле на Северној хемисфери не уједине, ми ћемо у најбољем случају завршити као пољопривредници или још горе, као забава за више од милијарду мрачно ефикасних Азијата”, писао је пре више од 30 година Горе Видал.
Он је заправо тражио начин да се САД у то време зближи са совјетским блоком и одустане од Никсонове и Кисинџерове политике јаких веза с азијским земљама на штету Совјетског Савеза. Но, оба курса су подразумевала да се САД никако и ни у ком случају не смеју истовремено борити с два јака ,,непријатеља”, јер таква борба неминовно води у пропаст.
Непотребно је подсетити да Вашингтон није послушао Видалов савет. Руси су остали ,,егзистенцијална претња” до пада Совјетског Савеза, када је НАТО под палицом Вашингтона кренуо у свој марш на исток. Он још увек траје. Црна Гора је прогутана у јуну прошле године, док су Украјина, Грузија и Македонија означене као ,,приступне чланице”. Украјина и Грузија су добиле обећање да ће постати пуноправне чланице НАТО пакта још 2008.
Довољно је погледати географску карту Европе и разумети зашто су разумни људи били забринути због таквог сценарија. Тренутно три земље, Норвешка, Естонија и Литванија, деле границе с Русијом и припадају војном савезу који је отворено непријатељски настројен према Русији.
Украјина и Грузија би, да је НАТО испунио обећање, повећале број непријатеља на руским границама на пет земаља. Запад не помишља на одмор све док не окупира Русију. Војни сукоби у Грузији и Украјини, који су покренути због Москве, могу се разумети само у том контексту.
,,За оне који немају географску карту или коме је мозак трајно оштећен пропагандом Сједињених Држава, једно брзо појашњење. Претпоставимо да се руски војни савез протеклих двадесет година ширио према западу, бомбардујући и уништавајући земље на том путу и да је Москва апсорбовала Средњу Америку и мисли о припајању Канаде и Мексика. Даље, претпоставимо да ће ова хипотетичка целина око Сједињених Држава бити пуна система за ракетно пресретање. Напослетку, претпоставимо да Русија има ружну навику једностраних напада и напада на суверене земље, а војни буџет једанаест пута већи од онога у Сједињеним Државама”, пише Мајкл Хауард.
Свако би вам опростио када бисте били збуњени и ако закључите да је Русија одметничка држава коју води бескрупулозна скупина насилника и да представља озбиљну претњу не само Сједињеним Државама, него целој планети. У том случају би се Сједињеним Државама могло опростити да учине све што могу како би се заштитиле од злослутног понашања Русије. Заправо, то би Вашингтону била обавеза.
Међутим, ми се данас налазимо усред обрнуте ситуација и свака даља прича би за људе који успевају оставити емоције по страни и размишљати логично била сувишна. Али идемо даље.
Ми данас живимо у новом Хладном рату, али он није идентичан оном првом. Данас не постоји равнотежа између америчких и руских снага. Коначно, Варшавски уговор је раскинут 1991. године и Русији више не треба скупа и непотребна доминација над туђим земљама, а посебно не да извози своју ,,идеологију”, као што је СССР покушавао извозити социјалистичке револуције и на то трошио велике своте новца.
Ситуацију је врло једноставно објаснити. Вашингтон жели светску доминацију, док Москва жели националну сигурност и мултиполарни светски поредак. Русија није ни конкурент, а камоли претња Сједињених Држава, као што у новој америчкој стратегији за Африку, тврди Џон Болтон.
С друге стране, Кина можда јесте. Након што је с бруто домаћим производом израженог у смислу паритета куповне моћи већ претекла Сједињене Државе и постала прва економија света, Кина сада може оспорити тврдње америчког царства како само САД имају право на глобалну хегемонију. Ниједан кинески челник неће променити курс ове политике.
То значи да су упозорења Гореа Видала, од пре више од тридесет година, данас још актуелнија. Наиме, ако Сједињене Државе желе задржати статус суперсиле, онда су Американцима нужне пријатељскије везе с Русијом. Наравно, било би нужно и избећи трку у наоружању и не улазити у руски простор утицаја, али никоме у Вашингтону није стало до тога.
Демонизовање и изазивање Русије, за САД је контрапродуктивно и представља губитак времена. Но, како је ово процес који траје годинама, Москва се удружила с Пекингом, као и друге средње и мале земље које трпе притисак и злостављања Вашингтона.
Размислите о Ирану, великој и моћној земљи којој је Вашингтон објавио рат у свим секторима привреде. Европа може бити довољно немилосрдна да се игра с тим, али какав мотив може имати Москва да престане да тргује с Техераном? Никакав.
Као што је приметио Џорџ Галовеј, након што је Венецуела, која је такође под економским нападом најавила да у пословању више неће користити долар, за земље попут Ирана, Кине и Русије више нема смисла да користе долар када се та валута користи и против њих. Оне имају све разлоге за одбијање провокативних акција Сједињених Држава, последично и петродолара.
Санкционисањем сваке земље на коју се окоме, Сједињене Државе поткопавају властите интересе и помажу властитом пропадању. Не треба уопште рачунати на чињеницу да челници Вашингтона то разумеју. Управо супротно, они су одлучили да себи створе што више непријатеља.
Џон Болтон је то рекао у недавном говору у којем је најавио контуре нове политике Трампове управе према Африци. Болтон је рекао како Сједињене Државе одбацују ,,предаторске праксе” Кине и Русије на континенту. Према Џону Болтону, ,,Кина користи мито, нејасне уговоре и стратешку употребу дуга како би афричке државе везала за жеље и захтеве Пекинга”. Према америчком саветнику за националну сигурност, кинеске инвестицијске иницијативе су корумпиране и не удовољавају еколошким или етичким стандардима какве имају ,,амерички развојни планови”. Али каква је Трампова стратегија да се томе супротстави? Као и увек, уцена.
,,Сједињене Државе више неће пружати непримерену помоћ широм Африке, без фокуса или приоритета”, рекао је Џон Болтон.
,,Неће подржати неефикасне, неуспешне и неодговорне мировне мисије Уједињених нација. Желимо да остваримо нешто више за своје тешко зарађене доларе од стране америчких пореских обвезника”, рекао је Џон Болтон.
Можда се новац за Африку преусмери у изградњу илегалних израелских насеља на палестинским окупираним територијима и амерички порески обвезници ће скакати од среће. Болтон ће тако нешто сигурно знати представити као ,,ефикасну, успешну и одговорну мировну мисију”.
Другим речима, Африка мора одабрати хоће ли бити искоришћена од стране Сједињених Држава или се окренути ,,мутним и еколошки и етички неприхватљивим” инвестицијама Кине.
Овај континент није довољно велики за присутност две суперсиле. Зато мора изабрати мудро или се може опростити од америчких ,,мировних мисија” и беспрекорних ,,етичких стандарда” Вашингтона.
За Русе, Џон Болтон каже да извозе оружје и енергију у Африку у замену за гласове у Уједињеним нацијама који помажу да се на власти одрже ,,чврсте вође које поткопавају мир и сигурност и воде политику супротну интересима афричких народа”.
Непотребно је говорити колико Белу кућу занима где, ко и како влада, ако су те ,,чврсте вође” амерички савезници и да је Вашингтону последња брига мир, сигурност и интерес афричких народа. Најбољи пример је америчка агресија на Либију, која је данас пропала држава погођена насиљем, тероризмом и трговином људима.
На крају, ту је и АФРИЦОМ, неприметна операција Пентагона у западној Африци. Службено, АФРИЦОМ за циљ има борбу против тероризма и да јамчи регионалну сигурност, што је учинио у најбољој пракси сличних америчких мисија.
Међутим, 2008. године је вицеадмирал Роберт Милер рекао трунку истине о правим циљевима ове америчке војне команде и мисије које спроводи.
,,Једно од водећих начела АФРИЦОМ-а јесте да олакшају слободан проток природних ресурса из Африке на глобално тржиште”, рекао је Роберт Милер, и томе немамо што да додамо.
Болтон тврди како Кина користи ,,мито, нејасне уговоре и стратешку употребу дуга” како би добила оно што жели у Африци. С друге стране, Сједињене Државе војску користе за извоз природних ресурса, којима обилује Африка, на глобално тржиште, док је накнада за те ресурсе у најбољем случају, плата за марионетске режиме и вазалске локалне војске, које под комадом АФРИЦОМ-а пазе да ништа не омета уносне послове.
У Вашингтону очито мисле да могу узети цели афрички континент, али ће се гадно разочарати. Кина је уложила толико новца у разне пројекте, али не само оне профитабилне, него и оне који ће тек средњорочно почети да дају плодове, а то је образовање локалног становништва, изградња инфраструктуре и културна размена. Истовремено је Вашингтон пун парадокса, али највећи од њих је увереност у властиту нерањивост у временима у којима су САД сваким даном све рањивије.
Мајкл Хауард говори о акутном случају порицања стварности царства на самртној постељи. Оно ће умрети и то ће бити болна смрт.
,,Ако се пробудимо у неоспорној стварности да свет више није наш, како би ублажили ударац у нашем непосредном колапсу, морамо се дружити са старим непријатељима. Можемо започети с Русима. Уосталом, према Џону Болтону, руски хоби је да подупиру диктаторе, да крше мир и сигурност и искоришћавају земље Трећег света. Дакле, врло лако ћемо се договорити”, коментаришући нову Болтонову стратегију за Африку закључује Мајкл Хауард, заборављајући при том да се Москва готово сигурно неће удруживати с Вашингтоном против Пекинга и да је, као што пише Пепе Ескобар, ,,караван Велике Евроазије већ превалио велики пут” и говоримо о неповратном процесу интеграција у којим Русија игра средишњу улогу.
У случају Африке, ако Вашингтон заиста мисли да напусти велике делове континента и да се фокусира само на савезнике, тим боље по Африку, осим за народе чији су владари и војске амерички вазали.
Извор: logicno.com
