Мило ко Мило – рекли би многи након што чују последњу изјаву црногорског председника да је та земља „трагично анектирана пре 100 година од Србије, која ју је, како је рекао, увукла у Први светски рат. Рекли би то зато што, заправо, и није чудно да његове изјаве, које су неретко и малициозне, у својој коначници имају само један циљ – удаљавање, поделе и заваду два народа – српског и црногорског.
Ипак, ова изјава Мила Ђукановића је више од тога. Она је нескривени покушај да се фалсификује историја и да се на „леђима“ тог покушаја ојачају темељи његовог пројекта „личне државе“, којој је, ако је судити по јавно изреченим ставовима, све прихватљиво осим пријатељског односа са Србима, који чине и значајан део становништа те државе.
Отуда и црногорски официри на Косову, војни аташе на прослави „Олује“, поруке црногорског министра о „сувереном Косову“ искреном пријатељу Црне Горе…
Међутим, пошто историја не трпи фалсификовање и произвољна, острашћена и политички прилагођена тумачења, у разговору са историчарима „Блиц“ подсећа на чињенице које су у изјави црногорског председника искривљене и злоупотребљене.
Али, кренимо од онога што је Ђукановић заправо изрекао у Паризу, на свечаности поводом обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата:
– Црна Гора је као независна и суверена међу партнерима, и то у граду у којем је црногорска столица остала празна пошто је као земља победница изашла из Првог светског рата и после трагичне анексије од Србије, због које је Краљевина Црна Гора и ушла у рат – рекао је он.
Иако ова тврдња председника Црне Горе у први мах прети да подигне тензије, треба је схватити као повод да данашње генерације науче или да се подсете како су Србија и Црна Гора пре 100 година имале братске односе.
1. Црна Гора је капитулирала након славне победе на Мојковицу
Историчар Дејан Ристић подвлачи да је Краљевина Црна Гора ушла почетком августа 1914. године у рат на страни савезника, изражавајући отворену подршку Краљевини Србији.
– Значајнијих борби на црногорском фронту није било све до октобра 1915. године, када су Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска покренуле здружени напад на Србију. Врхунац борби на црногорском фронту представља славна битка на Мојковцу, до које је дошло 6. јануара 1916. године. Храбро бранећи своју домовину, као и одступницу српској војсци и цивилима који су се налазили у повлачењу, храбра црногорска војска остварила је свој велики, али нажалост, и последњи подвиг на бојном пољу. Крајем тог месеца уследило је најпре официјелно распуштање црногорске војске, а потом и званична капитулација – наглашава Ристић.
Како каже, историја је егзактна наука која не трпи фалсификовање и произвољно тумачење Ђукановића.
– Црна Гора, нажалост, упркос изузетном хероизму своје оружане силе, није имала нити може имати статус државе победнице у Првом светском рату, будући да је из њега иступила 25. јануара 1916. године потписивањем капитулације. Сличне документе потписивале су и неке друге европске државе, попут Белгије или Руског царства, које је из рата иступило на основу сепаратног Брест-Литовског мира, који је потписан 3. марта 1918. – објашњава Ристић.
2. Теза о анексији не стоји јер је одлуку о прикључењу донела Подгоричка скупштина
Такође, све популарнија теза о анексији Црне Горе од стране Србије вишеструко не одговара историјским чињеницама.
– Одлуку о томе да се Црна Гора прикључи заједничкој јужнословенској држави нису донели органи Краљевине Србије. У том случају би се са правом могло говорити о анексији. Ту одлуку су донели посланици Подгоричке скупштине – истиче Ристић.
Историчарка и дописни члан САНУ Мира Радојевић такође апострофира да је већи део изјаве председника Црне Горе конструкција фалсификовања историје.
– Једино је истина да је Црна Гора имала савезнички уговор са Србијом због чега је ушла у Први светски рат, али то не значи да не би била нападнута. Све остало је фалсификовање историје. Црна Гора није могла да буде победница у Првом светском рату јер је капитулирала у јануару 1916. године. Црногорски краљ Никола је потписао капитулацију недуго након велике победе у Мојковачкој бици јер војска није имала снаге да настави борбу. Многи у Црној Гори су капитулацију схватили као увреду за цео народ Црне Горе. С друге стране, Србија јесте доживела војни слом 1915. године, али није капитулирала, већ је тада донета историјска одлука о повлачењу војске преко Албаније – објашњава Радојевић.
3. „Српска Спарта“: О „трагичној анексији“ нема говора, а историјски разлози уједињења са Србијом то потврђују
Како каже, и Ђукановићева изјава о анексији Црне Горе од стране Србије не одговара историјским чињеницама.
– Ђукановић би морао да се подсети Декларације о уједињену са Србијом, коју је у новембру 1918. године донела Велика подгоричка скупштина. Та декларација је донета због три групе разлога. Прво, историјско-националних разлога јер је народ у Црној Гори и Србији говорио истим језиком, имао исту вероисповест и делио исту судбину. Други разлози су политички јер Црна Гора као мала држава у то време није могла да опстане без Србије, а трећи разлози су економски. У декларацији стоји да је Црна Гора један од најсиромашнијих и најзаосталијих делова Европе. У то време чак и најтврдокорнији федералисти нису спорили да су Срби. Штавише, величали су Црну Гору као српску Спарту – истиче Радојевић.
Историчар Предраг Марковић тврди да Мило Ђукановић наставља да гради своју државу на удаљавању од Србије. Већина Црногораца би се од 1918. наовамо изненадила да сазнају да су били жртве Србијанаца.
4. Можда да се сетио речи Михаила Петровића Његоша о уједињењу…
Деманти Ђукановићеве изјаве може се наћи и у аутобиографском делу црногорског принца престолонаследника Михаила Петровића Његоша, који је у аутобиографском делу „Из мојих мемоара“ записао:
„Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. … Како је био без деце, сва своја права пренио је на мене, још малолетног… Кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно и неопозиво то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину. Црна Гора – која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика“.
Извор: Blic.rs
