Српска православна црква сутра обележава празник посвећен Светим мученицима Сергију и Вакху који је у народу познатији као Срђевдан.
Судећи према броју цркава Свети Сергија и Вакха у приморју и залеђу јужног Јадрана, Срђевдан је у средњем веку био распрострањен празник, са вероватно знатним учешћем становништва у обележавању те крсне славе.
После цветања овог култа у Сирији од 4. до 7. века, простор западног Балкана представљао је регион са снажним упориштем култа Св. Сергија и Вакха током већег дела средњег века.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
Поштовање култа Св. Сергија и Вакха остало је и даље заступљено у својој постојбини, међу хришћанима Сирије и Либана.
Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова.
Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.
Данас је Срђевдан једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, делова Хрватске.
Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и прављањем славског колача.
Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха.
На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Предање казује да Свети Срђа, на свој дан,обилази све опанчаре, обућаре и са њима прославља, односно празнује. Српски народ сматра да је овај дан права природна граница између јесени и зиме.
Извор: Курир.рс
