У свом ремек делу, „Ле фил де л’епее“ пре Другог светског рата, млади Шарл де Гол примећује да се војници и политичари обично не могу добро слагати: превише су различити по темпераменту, социјализацији и сврси. Па ипак, човек који би бриљантно успео да буде и војни и политички лидер такође је инсистирао да, на крају крајева, морају да сарађују да би служили својој земљи. Та сарадња је управо оно што је управо пукло у Украјини, усред рата који иде лоше по Кијев.
Јер, да не буде забуне, анализира немачки историчар Тарик Сирил Амар, иако постоји неколико важних аспеката (о којима се говори у наставку) у вези са сменом украјинског главнокомандујућег Валерија Залужног, основна чињеница остаје да је то прича о неуспеху, неуспеху кључног однос у било којој држави, а посебно оној која води рат који губи.
Залужни, важно је напоменути, није био нарочито лош главнокомандујући. Истина је да ратни напори Кијева пропадају, али нема ваљаног разлога да се криви њега или, бар, он највише од свега. Он је осредњи стратег уместо тихог генија каквог је нека блесава западњачка реклама приказивала. Ипак, узроци тренутних, фаталних потешкоћа Украјине на бојном пољу у логистици и људству су фундаментални, а не ствар једног генерала. Запамтите: једном када је недостајало војника и залиха, чак је и Наполеон (а Залужни дефинитивно није Наполеон) био поражен: постоје ствари у рату, посебно у рату исцрпљивања, које надмашују индивидуални таленат.
Стога је свргавање његовог врховног команданта политичка операција, а не резултат темељне анализе стратешке неопходности и систематског поновног покретања.
То је такође антиклимакс: тензије између Зеленског и Залужног одавно нису тајна. Конкретно од 29. јануара, генераловој смени претходио је талас цурења информација и гласина. Спекулисало се о два кључна питања: да ли би Залужни отишао тихо или ће он – или његове бројне присталице, укључујући и крајњу десницу – протестовати, побунити се и, у најгорем случају, покушати да изведу државни удар против режима Зеленског ? И, ако не, ко би онда наследио Залужног на месту главнокомандујућег?
Широко се разговарало о два кандидата: шефу војне обавештајне службе Кирилу Буданову и бившем команданту копнених снага Украјине (а самим тим и језгра војске) Александру Сирском.
Буданов је био узбудљивији од њих двојице, иако на лош начин. Док је репутација Сирског као тактички безвезног, тврдоглавог „кољача“ (тј. његових сопствених људи) достигла чак и успавани Њујорк тајмс, Буданов је представљао лабав топ: лишен икаквог искуства командовања великим снагама, заштитни знак Буданова су црне операције: атентати, саботаже и провокације. Неки посматрачи су мислили да би његово потенцијално именовање за врховног команданта сигнализирало свеобухватно окретање герилским и терористичким методама како би се надокнадио губитак у рату.
На крају је изабран Сирски, упркос уверљивим гласинама да је у бар је шпијунски опседнута Велика Британија гурала за Буданова!
Али ево ствари о антиклимаксима: ако осећате да исход није у складу са оним што сте очекивали, ваше разочарење може имати мање везе са тим исходом него са вашим очекивањима: можда сте очекивали или превише или потпуно веровали у погрешну ствар. У овом другом случају ризикујете да пропустите оно што је заиста важно.
Хајде да поставимо два једноставна питања: Прво, шта је мало вероватно да ће Сирски бити бољи од Залужног? У којој области потез Зеленског прави разлику?
Оно што се неће променити је да Украјина губи рат. Њени западни спонзори је, или одбацују (САД) или јој нуде премало помоћи (ЕУ) да би уопште издржала, а камоли да окрене плочу. Чак и уз сву помоћ света, Украјина то није могла да уради: Земља је исцрпљена. Борбе око новог закона о мобилизацији, које су такође биле део сукоба између Залужног и Зеленског, показују две ствари: прво, Кијеву понестаје Украјинаца за потрошњу, а друго, Украјинци не пристају да буду млин за месо.
У погледу државног буџета и привреде у целини, Украјина је шупља љуштура, која се држи на окупу и стоји само уз, опет, подршку Запада, која, опет, посустаје. Сирски је генерал на лошем гласу. Али и да има бољу репутацију, ипак није чудотворац који би требало да се спасе Кијев. Исход је питање времена, сада, и вероватно не много времена.
Ипак, за сада режим Зеленског не показује никакве (јавне) знаке да се опредијелио за посредовање, преговоре и компромисни мир. Некадашња звездана популарност Зеленског опада. Посебно заостаје за Залужнијем. Заиста, све више себични председник ће вероватно погоршати ствари: како су приметили истакнути украјински коментатори, попут снажног антируског и ратнохушкачког Виталија Портникова, начин на који се Зеленски решио Залужног такође је био ПР катастрофа, за председника. За Џона Миршајмера, увек реалистичног посматрача, неуредан, дуготрајан процес отпуштања Залужног учинио је да председник изгледа слабо и неодлучно .
Залужни је, важно је напоменути, можда био трн у оку Зеленском. Али он је такође био предност, управо зато што је у Украјини изгледао мало мање непоштен од уобичајених улизица који служе самоувеличајућем „слуги народа“. Видљивим посматрачима изван Украјине, Залужни се појављује као паметан генерал са много порицаним, али очигледним политичким амбицијама.
Ипак, унутар друштва које живи под режимом Зеленског, који је дубоко фобичан према стварности, зависник од самодраматизације, спиновања и лагања, Залужни изгледа као ретки искрени говорник који се, барем повремено, усуђује да говори истину. Ово је, на пример, истакла украјинска новинарка Јанина Соколова, која је осудила неспособност Зеленског и његовог тима да толеришу или прихвате критику и похвалила је Залужног што је рекао истину о „ћорсокаку “ у који је рат доспео.
Ипак, Зеленскијци неће одустати иако је мало вероватно да ће Зеленски и његов тим преживети (барем политички) предстојећи пораз. А, сада је њихов војни положај толико лош да и они вероватно схватају да неће моћи да ураде било шта. Они су заробљени.
И, коначно, оно што се такође неће променити јесте дубок утицај украјинске крајње деснице на политику земље. Јер чињеница да се екстремне десничарске групе нису побуниле против свргавања Залужног није знак њихове слабости. Напротив, то показује две ствари: прво, не само Залужни, већ и Зеленски, имају утицај на покрет крајње деснице. Друго, крајња десница је одлучила да чека своје време: зашто покушавати да преузме власт сада, само да би поседовала изгубљени рат?
Фото: Реутерсчека га политичка каријерта – генерал Валериј Залужњи, бивши шеф украјинске војске
И то нас питање доводи до тога шта се променило.
Проблеми Зеленског су се повећали. Не само зато што је кренуо против човека много популарнијег него што је он сам, већ и зато што је његов изабрани генерал Сирски по националности Рус – до те мере да још увек говори украјински са руским акцентом. Истина је да се велики део његове руске породице одрекао Сирског, али то му неће много помоћи када пораз Кијева пређе из области вероватноће у област остварене чињенице. Тада ће (опет) бити покренута потрага за жртвеним јарцима, а недостатак етничке припадности Сирског ће бити искоришћен против њега, не само од стране крајње деснице у целини, већ и од стране ривала Зеленског (и савезника Залужног), као што је бивши председник Порошенко или увек амбициозни градоначелник Кијева Виталиј Кличко. А Владимир Зеленски ће бити окривљен за именовање „Руса“.
Изложеност Зеленског политичкој цени неуспеха на бојном пољу такође је порасла: он, наравно, није поновио грешку бившег руског цара Николаја ИИ, који је преузео војну команду усред Првог светског рата и тако постао савршена мета. Али, у принципу, Зеленски се изложио сличном ризику: када рат постане још гори него сада, Украјинци ће питати ко је одговоран за замену главног команданта у кога су барем веровали, оним који већин Украјинаца плаши. А питаће се и о разлозима Зеленског да отера Залужног, који су очигледни, ма колико председник покушавао да замути воду: Залужни је морао да оде јер се Зеленски плаши његовог политичког потенцијала.
Што нас доводи до треће ствари која је сада другачија: иронично, шансе Залужног у будућој украјинској политици су се знатно побољшале, захваљујући кратковидом покушају Зеленског да их смањи. Председник је уклонио одговорности врховног команданта пре него што пораз може да нашкоди његовом имиџу. Заиста, Зеленски је поставио темеље будућег мита, у којем ће Украјинци једни другима говорити да је све могло бити другачије да само добри стари Залужни није био избачен. Неће бити тачно, али ће бити резонантно.
Једна изјава коју је Зеленски дао у вези са Залужнијем могла би да га прогања. Упитан о односу са својим највишим генералом, пре него што је смењен командант, председник је одговорио да Залужног једног дана можда више неће бити и да „Украјина као држава није ствар личности“. Заиста. Нити би требало да буде. Али ризично је када то наглашава човек чија је цела легитимност заснована на ономе што је, у ствари, култ личности.
Извор: Медији
