Лојанице, свеће, палиле су се хиљадама година пре Христа. По неким проценама, откривене су пре око 5.000 година. Тада су се људи осамљивали у неке пећине или просторије како би се уз пламен свеће молили и у њему покушали да разазнају одговоре на питања и добију решања за своје проблеме и невоље.
Велика промена је настала када су у Европи почеле да се користе воштане свеће. Оне су гореле много дуже и стварале су јаче и чистије светло. Уз све то, стварале су много пријатнији мирис од свећа направљених од лоја. Воштане свеће су се углавном користиле у црквеним церемонијама. Пошто су биле скупе, углавном си их користили богатији слојеви друштва, док су лојеве свеће биле најчешће коришене
У раном хришћанству паљене су у част Девици Марији. Свеће су палили и свети апостоли, и први Христови следбеници, када су се окупљали ноћу ради проповеди Божије речи, молитве и ломљења хлеба. И до данас се сачувала та вишемиленијумска традиција, те свеће палимо из сличних разлога.
Уз паљење свеће ствара се посебна атмосфера, а пламен свеће омогућава нам да се повежемо нашим мислима и емоцијама са оним за чега или за кога се у том тренутку молимо. Осећамо да нас је свећа својим пламеном обасјала љубављу, топлином и лековитом енергијом. И онај ко гледа пламен у некој тузи, болу или страху осетиће олакшање.
Паљење свећа у цркви је део службе, то је приношење жртве Богу. Свећа нас подсећа на наше крштење. Свећа нас подсећа на наше склапање брака. Са свећама се служи и обред погребења, и свећа нас подсећа да ћемо и ми лежати у гробу, окружени са четири свећњака са упаљеним свећама, које симболизују крст, а наши рођаци и ближњи ће за време парастоса држати у рукама упаљене свеће, које изображавају Божанску светлост, којом је хришћанин просвећен на крштењу.
Један поглед на црквену свећу може у души православног човека да изазове најдубље мисли о животу и смрти, о греху и покајању, о тузи и радости. Много, много говори црквена свећа и осећају и уму верника.
Свеће, које верници купују у цркви, како би их ставили на свећњак поред икона, имају неколико духовних значења:
1. Пошто се свећа купује, она је знак добровољне човекове жртве Богу и Његовој цркви, испољавања човекове спремности на послушање Богу (мекоћа воска), његовог стремљења ка обожењу, претварања у нову твар (горење свеће).
2. Свећа је такође сведочанство вере, човековог присаједињења Божанској светлости. Свећа представља топлину и пламен човекове љубави према Господу, Мајци Божијој, Ангелу или Светитељу, поред чијих икона верник поставља своју свећу.
3. Упаљена свећа је симбол, видљиви знак, који изражава нашу пламену љубав и благонаклоност према ономе за кога се та свећа пали. И уколико нема те љубави и благонаклоности, онда свећа нема никакво значење, и наша жртва је узалудна.
4. Према речима светог праведног Јована Кронштатског: “Добро је постављати свеће пред иконе. Али боље је ако као жртву Богу приносиш огањ љубави према Њему и према ближњему. Добро је уколико се заједно чини и једно и друго. А уколико поставиш свеће, а у срцу немаш љубави према Богу и ближњему, и не живиш мирно – онда је узалудна твоја жртва Богу.”
И на крају још: свеће треба куповати само у оној цркви у коју сте дошли да се молите. Не треба доносити са собом свеће, које су купљене чак и на благочестивом месту, али ван цркве, и постављати их пред иконама.
Свећа, која је купљена у цркви, је за верника – предмет поштовања, и назначена је да служи као жртва Богу, мирисом духовног благоухања. Свећа која је купљена ван цркве и потом донесена у Цркву – није жртва.
Извор: Opanak.net
