Само у прошла 24 месеца започео је, обновио се или ескалирао запањујуће велики број оружаних сукоба.
Неки су били потпуно замрзнути, други су се „дуго крчкали“, а сада су сви постали активни.
Попис сукоба, како се наводи, не обухвата само ратове у Гази и Украјини већ и непријатељства између Јерменије и Азербејџана у Нагорно-Карабаху, тензије на тзв. Косову, борбе у источном Конгу, превирања у Судану и крхки прекид ватре у Тиграју, који би могао разјединити Етиопију у било ком тренутку.
Ту су и Сирија и Јемен, као и банде и картели који непрестано прете владама Хаитија и Мексика. На све то треба додати могуће избијање великог рата у источној Азији, попут кинеске инвазије на Тајван, пише Пол Поуст за „Атлантик“, а преноси Индеx.хр.
Уппсала Цонфлицт Дата Програм, који прати ратове на глобалном нивоу од 1945. године, идентификовао је 2022. и 2023. као најконфликтније године у свету од краја Хладног рата.
Случајност?
Три теорије могу уверљиво објаснити феномен, а која год од њих била исправна, исход сугерише да ће се сукоби вероватно наставити размножавати још неко време.
Прво објашњење је случајност – односно, данашњу количину ратова требало би посматрати као нешто више од низа несрећних догађаја који се могу поновити или погоршати у било ком тренутку. Иако је ова теорија можда разумна, није умирујућа нити помаже у предвиђању када ће се сукоби појавити или које ће размере на крају попримити.
Иако се случајности свакако догађају, тренутни сукоби догађају се, ипак, у време великих промена у међународном систему. Чини се да је ера Пакс Американе завршила, а САД више нису спремне да контролишу свет, наводи се у анализи.
До раних 2010-их година САД су се заглавиле у два изгубљена рата и опорављале су се од финансијске кризе. Свет се такође променио, а моћ се разлила с јединственог пола Вашингтона на више сила у успону.
Како је тадашњи државни секретар САД Џон Кери рекао 2013. године: „Живимо у свету који више личи на 18. и 19. век“, а мултиполарни свет, у ком се неколико великих сила такмичи за предност на глобалној позорници, крије потенцијал за више сукоба, великих и малих.
Конкретно, мисли се највише на Кину, која се појавила као велика сила која жели да утиче на међународни систем, било искоришћавањем економске привлачности своје иницијативе Појас и пут или војном ревизијом статуса кво у свом региону.
Русија нема кинеску економску снагу, наводи се даље, али и она настоји да доминира својим регионом, успостави се као утицајан глобални играч и да ревидира међународни поредак.
Обе су земље довољно јаке да поремете међународни поредак под вођством САД, користећи ревизионистичке осећаје које деле са земљама широм глобалног Југа, преноси Индекс. А такмичење великих сила може бити рецепт за неред.
Та мултиполарност није једина промена која претходи садашњем таласу сукоба. Али друге промене, попут климатских промена и последице коронавируса, као да упућују на мултиполарност, ако не као узрок, онда као фактор неделотворности глобалног одговора, а тиме и ризика према још већем сукобу.
То значи да се сарадња која је неопходна не може одвијати у систему у ком се велике силе стално такмиче.
Рат у Украјини, највећи рат у Европи од Другог светског рата и рат који ће се наставити и након 2024. године, привлачи пажњу међународних актера који би иначе били у доброј позицији да спрече ескалацију било које од горенаведених криза.
Овај случај није исто што и дистракција великих сила, у којој се најмоћније државе света једноставно не успевају усредсредити на нове кризе. Уместо тога, великим силама недостаје дипломатски и војни капацитет да одговоре на сукобе изван Украјине, и други актери то знају.
Ту је и рат у Гази. Будући да су велике силе своје дипломатске и војне ресурсе усредсредиле на Украјину, Хамас је проценио да је међународно окружење прикладно за напад на Израел.
Ова три објашњења – случајност, мултиполарност, руски рат у Украјини – међусобно се не искључују. Ако ништа друго, повезана су, јер су ратови сложени догађаји; пад хегемоније САД доприноси растућој мултиполарности; а такмичење великих сила сигурно је хранило руску агресију и одговор Запада.
Последица тога је да су други ухваћени у унакрсну ватру великих сила или ће сами покушати запалити пожар. Чак и ако се ниједан од ових ратова не издигне на ниво трећег светског рата, они ће свеједно бити разорни. Не морамо бити у светском рату да бисмо били у свету у рату.
Извор: Индекс
