Време је слава, а једна од највећих слава код Срба – Аранђеловдан, којег у народу још знају да зову „живи светац“, што је потпуно погрешно.
Једна од недоумица јесте да ли домаћица треба да прави жито на тај дан, иако се зна да не постоји живи светац и да славу чине колач, вино, свећа и жито.
Слава је пре свега духовни догађај, а не прилика да се напијем с пријатељима. Једна млада девојка, која се тек удала, поделила је своју причу о слави у новој породици.
Исповест преносимо у целости:
„Не потичем ни ја из неке породице где се вера много истицала, поготово што су ми деде биле тешке комуњаре, али из веронауке сам научила шта је основа славе и шта треба да имамо на столу – колач, свећа, вино и жито, као и да мора да буде посна ако пада у посне дане – среда и петак. Међутим, када сам се удала, муж је славио Аранђеловдан, 21. новембар, и једва сам дочекала да и ја учествујем у спремању. Наравно, свекрва ми је давала само неке физички тешке послове, а она је одлучила да је њено да направи колач. Пошто није спомињала жито, ја сам сама закључила да је то мој посао.
Шок је настао када ме је супруг повукао на страну и рекао да жито не смем да спремам, да они немају жито јер је Аранђеловдан „живи светац“. Нисам веровала шта чујем!!! Нема жита?! Не смем ни да споменем?! Била је то прва година брака, па сам, неснађена у свему, ћутала. Следеће године исто! Не сме нико да спомене жито!
„Ниси, мала, дошла у ову кућу да нам мењаш обичаје и уводиш неке своје“, одбрусила ми је свекрва када сам трећу годину одлучила да направим жито.
Осећала сам се бедно, али и одлучно. Ковала сам план, признајем да то није хришчански, али како да људе убедим да не ваља како то раде и да не испаднем од оних снајки које мењају њихове синове. Прибегла сам лукавству, позвали смо свештеника у кућу да нам свету водицу (и то им је први пут да им је свештеник ушао у кућу). Кад је завршио а ја служила кафу, припитах га, онако наивно, да ми каже да ли треба да спремимо жито за славу.
„Боже ми помози, моје дете! Жито се мора спремити“, рече изненађено, узе неку своју књигу, отвори је, и прочита наглас шта чини славу.
Свекрва ћути, свекар ћути, а мој супруг онако изокола га пита, па нико од њихових не прави, па нисмо ни ми.
„У цркву кад дођеш да донесеш, колаћ, вино, свећу и жито“, рече нам свештеник, ми му се захвалисмо и он оде. Боже мили, какво је чудо онда на мене се свалило. Скочише сви да вичу, галаме, да ми прете…
„Нисмо никад жито и нећемо никад жито! Ти некоме другом држи лекције“, ма било је ту и тежих речи, али сам се само повукла, узела једногодишњег сина у наручје и са њим у собу се затворила. Џаба моје молбе супругу да бар шачицу жита направим, само за цркву. Није било шансе.
Дође Аранђеловдан, спремисмо колач, свећу и вино, средих ја сина свечано и послах са оцем. Брзо се вратише, или се мени само тако учинило јер сам била у послу. Супруг ћути, намргођен на слави… Гледам га и преиспитујем се да га опет нисам нечим увредила, а знам да нисам, сигурна сам да нисам.
Испратисмо госте, кад свекрва врисну, улетих код њих у собу, а свекар жут, не може да дише. Зовемо хитну, одведоше га, кажу мождани. Удара се свекрва у прса, кука, тешко јој. Муж ћути, гута кнедле, уздише.
После два дана, још један шок. Синчић из чиста мира, увек је био здраво и весело дете, добио је високу температуру, од кашља није могао да дође до ваздуха. Брзо код лекара, кад оно бронхитис, после два дана хитно у болницу, упалу плућа. Најстарији наш члан у болници на једном крају града, на другом најмлађи члан (а још га додам да носе исто име).
Очајна, док седим поред детета у болници, дође супруг уплакан.
„Ми смо криви, од сад ћемо жито спремати“, прошапутао је да сам једва чула. Морао ми је поновити и објаснити да је свештеник рекао да ће му пресећи колач и очитати славу иако нема жити јер је дошао са сином, али да то није добро што радимо.
Претрнула сам.
Годину дана скоро трајала је наша агонија са сином. За то време је имао бар седам бронхитиса, два пута још упалу плућа, а нико није знао зашто се то дешава. Следећу славу проведосмо у амбуланти на инхалацији, али смо направили жито. Није се супруг обазирао на то што му се мајка бунила. Свекар већ тад није био свој више, болест је узела свој данак и само је био међу нама физички. Однесе супруг у цркву колач, свећу, вино и жито. Прослависмо онако како то православље налаже, покаја се мој муж што је дрвље и камење на мене, што није послушао свештеника.
Ево већ три године спремамо славу онако како је по православним обичајиима, а не по „снајиним“. Син је потпуно оздравио и сад је весео и здрав дечак, али никада нећу заборавити ноћи када сам слушала како „шкрипи“, тешко дише, некад и на секунде ми се учини да не дише. Не знам да ли је ово богохуљење, али нама је била опомена. Даће Бог биће све добро“.
Жито је симбол вечног живота и васкрсења, јер посејана зрна пшенице доносе нови живот, због чега свештеник освећује славско жито. Велика је заблуда да на дан Светог Аранђела не треба припремати жито (кољиво), јер је он живи светац. У Христу су сви живи, што је и суштина наше вере.
Извор: Курир.рс/ПДВ
