Украјински председник Володимир Зеленски посетио је Румунију 10. октобра, али посета није прошла у потпуности како је желео, а планирани говор пред законодавним телом земље отказан је у последњем тренутку. Сам Зеленски се повукао из говора, али је прави разлог био отпор румунске националистичке опозиционе партије Уније за Унију Румуније (АУР), која је запретила протестима, пише „Форин Полиси“.
Странка је више него удвостручила своју подршку од парламентарних избора 2020. године. Она такође води у анкетама за изборе за Европску унију следеће године, иако су Украјина и Молдавија забраниле њеном лидеру да уђе у своје земље због наводних веза са Кремљом.
Осим што је статус Букурешта далеко важнији и значајнији од, рецимо, Братиславе. Румунија игра главну улогу у пружању хуманитарне помоћи и снабдевању Украјине војном опремом, али што је најважније, она је главни савезник у омогућавању да жито стигне на светска тржишта.
Више од половине украјинског жита је извезено преко Румуније од почетка руске инвазије прошлог фебруара. Односи Румуније са Кијевом су осетљиво питање на унутрашњем и међународном плану.
Потенцијални заокрет Румуније ће имати велике последице на шире европско економско и политичко окружење, пошто ће земља такође играти кључну улогу у европској и глобалној енергетској безбедности у наредним годинама. Овог јуна, аустријска мултинационална компанија ОМВ и румунска гасна компанија Ромгаз најавили су планове да уложе до 4 милијарде евра (око 4,26 милијарди долара) у развој поља природног гаса у Црном мору, пројекат за који компаније верују да би могао произвести најмање 10 милијарди кубних метара природног гаса годишње.
Планирано је да развој инфраструктуре почне следеће године, а очекује се да ће производња почети 2027. Важно је напоменути да је развој овог ресурса кључан за ублажавање руских претњи на средњи рок.
Кључно оружје
Успешан развој производње гаса у Румунији пружа могућност отупљивања кључног економског оружја које је Кремљ употребио против Европе упоредо са ратом у Украјини. Утицај стратегије Кремља био је значајан, подижући инфлацију на врхунце који нису виђени деценијама.
Кремљ је јасно ставио до знања да је вољан да циља европске економије. Штавише, повлачење Кремља из Црноморске иницијативе за жито у јулу имало је мали утицај на глобалне цене жита, али је подстакло тензије око европских тржишта гаса, укључујући и спор СТО против Мађарске, Пољске и Словачке око њихових једностраних ограничења.
Истовремено, АУР и друге румунске политичке партије такође су кокетирале са таквим активностима. Али гас је вероватно најзначајнији, са параноичним глобалним тржиштем које је нервозно због било каквих поремећаја у снабдевању у догледној будућности.
Пре десет дана, европске и светске цене гаса су нагло порасле због сумње на цурење гасовода између Финске и Естоније, као и претњи штрајковима у Аустралији у августу. Даљи раст цена гаса прети да додатно „стимулише” инфлацију, што ће пак захтевати ново повећање каматних стопа. О политичким и економским трошковима таквих мера не треба много расправљати.
Због тога је за Украјину, Европу и шири Запад од највеће важности да румунски гас што пре потече. Русија, пак, има све разлоге да се томе супротстави.
Руска милитаризација Црног мора, где она полаже право на територијалне воде које се граниче са Румунијом својом нелегалном окупацијом и анексијом Крима, је очигледна непосредна претња, али не и једина. Русија има дугу историју коришћења мрежа утицаја и пословних партнера да би стекла упориште у енергетским пројектима широм Европе, укључујући Румунију.
Руске компаније већ дуго инвестирају у Румунији у метални сектор и у угљоводонику и лучку индустрију. Одређени број румунских бизнисмена су такође дугогодишњи партнери Кремља. Пречесто су ове акције пролазиле испод радара.
На пример, румунска нафтна компанија Груп Сервиции Петролиере (ГСП), коју контролише генерални директор и председник Габријел Команеску, има дугу историју послова са Кремљом. Команеску не планира да напусти руско тржиште, упркос појачаним санкцијама након избијања рата.
Или Европа или АУР
С друге стране, на политичком фронту, чак и пре успона странке АУР, расцепкани румунски парламент био је веома нефункционалан и оставио је земљу на цедилу, без капацитета да се носи са корупцијом и потенцијалним руским утицајем. Кратак савез између УСР и ПНЛ пропао је након само девет месеци.
Румунија је имала четири премијера у последње три године, а најновије коалиције окупиле су ПНЛ и ПСД. Последњу владу, формирану у јуну 2023., предводи лидер ПСД-а Марсел Чолаку, који је и сам својевремено био под истрагом за потенцијалну корупцију.
У међувремену, многи Румуни напуштају умерене, мејнстрим партије и окрећу се АУР-у, популистичком Савезу за Унију Румуније, повлачећи цео политички дискурс у земљи удесно, игноришући проблеме корупције. Европа, ако намерава да делује, мора да делује сада, како би се проактивно укључила у решавање политичких проблема Румуније. У супротном, уместо њих ће то урадити АУР – и Кремљ.
Извор: Информер
