Украјина представља привлачан субјект за многе америчке политичаре- стога постоји спремност неких од њих да „играју с нуклеарним шибицама“ с Русијом.
О томе пише амерички публициста Даг Бандоу, у чланку под називом „Пријатељи не допуштају својим пријатељима да се играју с нуклеарним шибицама“, објављеном на wеб страници „Тхе Америцан Цонсервативе“.
„Замишљена велика победа Украјине нестала је када контраофанзива Кијева није успела да пробије руске положаје и поврати Донбас и Крим. Данас се чини да је Украјина ближа неуспеху од Русије“, наводи аутор.
Према његовим речима, Бајденова администрација наставља да ескалира, али пажљиво. Она се плаши реакције Москве на акције, које ће довести до погибије већег броја руских војника и уништења руске опреме.
„Упркос свим својим неуспесима, Вашингтон изгледа оклева да започне рат са Русијом, плашећи се нуклеарног Армагедона, на који су руски званичници – од бившег председника Медведева до председника Државне Думе Володина – отворено упозоравали“, сматра Бандоу.
Међутим, он тврди да су браниоци Кијева у Вашингтону, како унутар тако и изван владе, много мање забринути због нуклеарне размене између две светске силе.
„Заиста, најстраственија жеља Кијева, иако се ретко отворено изражава, јесте да Сједињене Државе уђу у рат“, каже публициста за „The American Conservative“.
Аутор подсећа, како је прошлог новембра украјински председник Зеленски, покушао да увуче САД у војни сукоб са Русијом, тврдећи да је руска ракета погодила Пољску, иако је у ствари била украјинска. Према његовим речима, акције Зеленског су оживеле заборављену забринутост у свету и Америци о потенцијалној нуклеарној ескалацији.
Свесна своје слабости да се супротстави Сједињеним Државама и њиховим савезницима конвенционалним оружјем, Русија је поставила свој нуклеарни праг нижи од прага западних сила. Аутор цитира Валерија Акименка из Центра за истраживање конфликата:
„Неслагање око прецизног прага за руску употребу нуклеарног оружја, ризикује да замагли кључну тачку- да је тај праг много нижи од прага западних нуклеарних сила. Прихватање могућности нуклеарног рата прожима руску војну теорију и праксу.
Даг Бендоу признаје, да је руску инвазију на Украјину, иако „неодбрањиву“, испровоцирао Запад.
„Савезници [НАТО] су безобзирно настојали да обезбеде војну надмоћ све до граница Русије. Ако би се Москва понашала на сличан начин, ширећи непријатељски савез и промовишући промену режима на западној хемисфери, Сједињене Државе би одговориле агресивним, чак и провокативним акцијама.
За Путинову владу, тренутни сукоб је егзистенцијалан, што значи да је Русија спремна да троши много више и ризикује много више од Вашингтона, за који су сукоб, а посебно детаљи као што су коначне територијалне границе, у најбољем случају споредна питања“, пише аутор.
Истовремено напомиње, да Москва на акције САД реагује крајње опрезно. Русија не користи свеобухватну ратну тактику у Украјини, и не напада конвоје оружја ван Украјине. Што је најважније, Москва није употребила нуклеарно оружје против Украјине – ни тактичко ни стратешко.
Међутим, у САД то се доживљава као показатељ слабости Москве. Отуда и стални захтеви из Вашингтона да се не обраћа пажња на руски „блеф”, и да се окрене испоруци оружја Украјини.
Аутор цитира Оливију Јанчик из Атлантског савета:
„Уколико се Запад не суочи са Путиновим нуклеарним застрашивањем, постоји врло реална могућност да ће он наставити да користи такву тактику. Други ће неминовно настојати да га имитирају. Ово би могло да гурне свет у нову еру међународне нестабилности док се земље боре да изграде сопствена нуклеарна средства одвраћања.
Даг Бендоу примећује, да Вашингтон никада није био невин субјекат, окружен нуклеарним разбојницима са свих страна. Напротив, Сједињене Државе су одувек користиле нуклеарно оружје као средство не само одвраћања, већ и принуде на одређено понашање.
„Штавише, чињеница да је нуклеарно оружје најбоље средство одвраћања од претњи водеће светске конвенционалне силе, која редовно намеће промене режима да би повећала свој политички утицај и/или комерцијалне предности, већ ствара значајан подстицај за његово ширење.
На пример, намере Пјонгјанга могу добро да комбинују офанзивне и дефанзивне циљеве. Међутим, сваки севернокорејски лидер који се ослања на добру вољу САД за свој опстанак био би будала.
Када С. Кореја заврши своје обуздавање интерконтиненталним балистичким ракетама способним да гађају америчко тло, Вашингтон ће морати да буде много опрезнији, чак и са конвенционалном војном интервенцијом на Корејском Полуострво“, напомиње аутор чланка.
Бендоу сматра, да амерички присталице „снажног одговора на претње из Русије“, немају могућности за спровођење таквог одговора. Проширивање листе санкција које имају ограничен ефекат, или убеђивање глобалног југа да прихвати још више резолуција које критикују Русију у УН – Кремљ ће се овоме само смејати.
Препоруке корпорације РАНД, објављене пре 4 године, или су посредне и дугорочне природе, или су скупе са сумњивим учинком, или ће додатно збунити САД у одбрани Европе, или ће (посебно оне које имају за циљ унутрашњу дестабилизацију Русије) натерати Путина да предузме одлучне контрамере.
Што се тиче америчких „јастребова“ без осећаја за меру, као што је Дејвид Петреус, који није успео у Авганистану, предлажући рат пуног размера против Русије користећи конвенционално оружје, или републикански сенатор Роџер Викер, који је предложио нуклеарни удар чак и без његове прве употребе од стране Русије, тешко је замислити како би се у таквом случају могао спречити крвави нуклеарни рат.
Бендоу тврди, да руско нуклеарно оружје има сличан ефекат одвраћања. Претње Москве изгледају прилично уверљиво, с обзиром на руску нуклеарну доктрину.
„Без сумње, Путин не жели да буде виђен као неко ко непотребно користи нуклеарно оружје и то чини у неозбиљне сврхе. Штавише, он је несумњиво свестан, да ће његова влада морати да плати високу цену да би постала прва земља после Сједињених Држава која ће употребити нуклеарно оружје.
Међутим, околности подвлаче озбиљну природу руских претњи. Војни пораз, посебно ако резултира територијалним губицима, као на пример на Криму, вероватно ће се сматрати неоправдано скупим, како политички тако и лично“, истиче аутор.
Бендоу је уверен, да је опасно претпостављати да је „руски медвед“ заправо „тигар од папира“. По његовом мишљењу, главни приоритет америчке владе треба да буду амерички интереси. Цитирајући речи апостола Павла „сада видимо кроз стакло мрачно“ (1. Кор. 13,12), аутор ову слику приписује Путиновој спремности да употреби нуклеарно оружје у рату против Украјине.
„Ништа у овом трагичном сукобу не гарантује учешће САД. Вашингтон треба да избегава ризик нуклеарне конфронтације по питањима која су од много већег значаја за Москву“, закључује публициста.
Извор: Wебтрибуне.рс
