Аутор: Алексеј НЕЧАЈЕВ
ТОКОМ 23 године, колико сам живео у свом родном Кијеву, гледао сам Мајку Отаџбину и дивио јој се.
Тај споменик је лепо видљив када се возите са леве обале Дњепра на десну, ка историјском центру града. То је био један од мојих путева од куће до школе и назад.
Уздижући се изнад Печерских брежуљака, Мајка Отаџбина се савршено уклапа у пејзаж града, заједно са куполама Лавре и Славолуком пријатељства народа. Сада је величанствени споменик, који је један од симбола Кијева, оскрнављен. Али, није једини.
Музеј Великог отаџбинског рата 2015. године је преименован у Музеј историје Украјине у Другом светском рату, а у будућности би могао постати Музеј рата за независност.
Не знају да граде нове музеје, па користе совјетске.
Паралелно са овим, Кијевско-печерска лавра – сусетка Мајке Отаџбине – окупирана је од стране режимских варвара и расколника. Нису у стању да схвате вредност Лавре, па се на територији те светиње понашају као дивљаци: играју, псују, вређају вернике, ругају се свештенству.
Иначе, поменути Славолук пријатељства народа постао је Славолук слободе украјинског народа.
Још један симбол Кијева – цркву Светог Андреја – добили су фанариоти из Цариградске патријаршије, односно Истанбулске патријаршије. Као мито за томос за расколнике из „Православне цркве Украјине“.
Замислите се над овим: ту цркву је основала царица Јелизавета Петровна, аутор пројекта је био Бартоломео Растрели, али сада то ремек-дело контролишу мутни Грци са турском дозволом боравка и пословним интересима у Сједињеним Државама.
Чувени Андрејевски спуст и друга места која у својим делима помиње Михаил Булгаков такође су силовани глупим зградама и римејковима. И кућа-музеј Булгакова је оскрнављена. Све ове локације су, иначе, добро познате захваљујући совјетској комедији „Потера за два зеца“. Управо су у цркву Светог Андреја отишли да се венчају јунаци филма Проња Прокоповна и Свирид Петрович.
Кијевско-Могиљанска академија, где су студирали Михаил Ломоносов и многе друге истакнуте личности из историје Русије, сада је Центар прогресивне мисли.
Кућа Петра Великог је преуређена.
Срце града – Крешћатик – претворено је након 2014-те у свињац. Главни тргови и улице европским престоницама не изгледају тако (не рачунајући офуцани Вилњус и арапске четврти Париза).
Мостови преко Дњепра?
Људи који прете да ће уништити Кримски мост, нису у стању ни да заврше изградњу малог Подолско-Воскресенског. Још од 1993. године. Могу да прославе 30-годишњицу.
Ти људи нису у стању да изграде нешто велико и изванредно. Ово се не односи само на постмајдански период, већ и на скоро читав постсовјетски период. Изузетак је реконструкција за Европско првенство у фудбалу 2012-те.
Уместо да граде, како је један мој колега с правом приметио, они престоницу Кијев претварају у рурални Кијев са таквом лакоћом, као да је реч о промени тастатуре.
Нека ми нико не каже да „многи Кијевљани подржавају постојеће стање“.
Добро познајем Кијевљане, и сам сам Кијевљанин. Огромна већина грађана живела је и живи и данас по принципу „чија је власт – његова је и вера“.
Менталитет Кијевљана одлично је описао Булгаков, а од тада се ништа није променило.
Добро би било да се овај пад манифестовао само у преименовању улица и „прекрајању“ споменика. У жалосном је стању и градска инфраструктура, било да је у питању метро, стамбено-комунални систем, болнице или јавни превоз. Смешно је рећи, али у последњих 10 година у Кијеву није отворена ни једна једина станица метроа, а у Москви су – десетине.
Другим речима, украјински националисти не воле Кијев, ругају му се, уништавају његове вредности, симболе и светиње. Они и криптоукрајинци, који су им се придружили из Кривог Рога и Винице ,третирају град као место где могу добро зарадити, направити медијску и политичку каријеру, претити Москви пољско-немачком песницом, трошити амерички новац и претварати се да су патриоте. Али, они не желе да граде и развијају Кијев.
Нису за то ни способни.
У стању су једино били да са споменика Мајка Отаџбина уклоне грб СССР, грб велесиле, и да уместо њега поставе свој трозубац који највише личи на виљушку.
Русија ће у будућности, сигуран сам у то, Кијеву вратити некадашњи сјај. Заблистаће и опоравити се.
Претпостављам да ће Кијев чак добити статус града од федералног значаја – какав имају Москва, Санкт Петербург и Севастопољ.
То ће бити у будућности. А дотад треба да се наоружамо неограниченим стрпљењем, да решавамо проблеме како наилазе и да разбијамо непријатеља, надајући се најбољем.
Кијевска Мајка Отаџбина ће нам помоћи у томе.
Извор: Факти
