Добро је познато да је молитва динамична радња душекорисна човеку док се моли, а и Господу је мила. Чињеница је да све ово нервира ђавола, и тера га на рат против човека који пребива у молитви.
На овај начин се верујући, који теж да приближи себе Господу кроз молитву, суочава са сметњама од ђавола. Ови демони стављају препреке које су детаљно разрађене и испланиране са сврхом успешности њихових напада.
Због ових неминовних напада, молитва постаје чин тешког рада који изискује велико залагање, више и од једног другог посла. Да би се неко молио до последњег даха, од њега се захтева битка.
Шта су мисли и одакле долазе?
Када кажемо мисли, не мислимо само на исказе, него и на слике и околности под којима оне постоје са сваком пројавом. Тако, најподесније исказе са описним сликама називамо мисли и расуђивања.
Први и главни узрок постојања мисли код човека је сам прародитељски грех. Све до тада, човеков ум је био једносмеран, а то значи човекове мисли нису биле заокупљене ничим другим. Човекове једине мисли биле су са Богом. Од времена прародитељског греха, зачињу се мисли сумњи, и у наставку, све друге мисли се надовезују.
Други узрок настанка мисли су сам човек и његова чула, онда када нису правилно вођена његовим умом. То се посебно односи на чуло вида и на чуло слуха. Са технологијом данашњице, наша чула, више него икада раније, примају различите надражаје. Ово је разлог да борба против мисли постаје снажнија.
Трећи узрок су саме страсти које постоје у човеку управо оне страсти које дају демонима повода да покрену лукаве мисли против нас.
Четврти и главни узрок су сами демони. Свети Григорије Синајски карактеристично истиче: Мисли су реч демона и предводнице страсти. Сходно овоме, Свети Исак Сиријац наглашава да природна жеља која постоји у нама, као и наша наклоност и стремљења душе, проузрокују мисли и њихов раст.
Овај рат је посебно снажан против монаха који су много пута морали да се боре против демона телом уз тело, у време трајања напада подлих помисли. Свети Максим Исповедник истиче да је овај рат много тежи од видљивог рата.
Поред тога, лукаве мисли настају као узрок темперамента човека и његовог телесног састава, дневних оброка, као и због кретања и порива коме се подргло само тело.
Споља гледано, починити грех може изгледати једноставно, као лом аутомобила, или нека друга несрећа. Заправо, да би се починила ова радња, многе друге пратеће припреме морају да се сложе. На пример, да би се починило убиство, ту мора пре свега, да се у људском уму јавило хиљаду размишљања и планова.
Људски ум, да би дошао до тачке извршења убиства, мора прво постати потпуно уточиште демонских мисли. То је стварност која је присутна у извршењу било које грешне радње. А све је почело само од једне грешне помисли!
Хајде да видимо, шта се дешава после напада једне обичне помисли. Ми нисмо одговорни за обичну помисао или слику која пролази нашим умом, нити је тешко да јој се супротставимо. Али, од момента када отворимо врата и примимо је, ова мисао заузима своје место у нама и постаје преовлађујућа.
Мисао је главни разлог за путовање према извршењу греха. Ово путовање је за нас исто што и пут развоја обољења у људском телу. Да би неко отишао у болницу, разни догађаји су се пре тога морали одиграти у људском телу; што важи и за онога који је дошао до тачке извршења греха. Велики рат се морао одиграти пре тога.
Слично је и са рођењем детета: целокупни ток догађаја се одвија од самог зачећа па све до поодмакле трудноће.
Исто се односи и на грех. Мисао се зачиње, траје њен период сазревања и њено рођење.
Свети Никодим Светогорац верује да је мисао почетак, или корен, из кога клијају стабло, гране и само дрво греха!
Оштећење настаје од трена прве мисли, а у наставку се само повећава. Када неко баци каменчић у бунар, таласи настали од његовог бацања стварају мали вал на почетку. Мали вал ствара већи, тај још већи, све док талас не стигне до самих зидова бунара.
Сасвим је исто и са грехом. Пре него што је грех почињен, низање механизама и радњи претходно заузима своје место, и сваки за себе прати онај други у том последичном реду.
Ступњи развоја греха
У стању смо да уочимо три ступња на путу према свету греха, и то овим редом:
1.напад
2.пристанак или одобравање
3.заробљеност или утамничење
Како овај механизам ради?
Нека покварена мисао, као што је умишљеност, таштина, тврдичлук, преједање, осуђивање и друго, јави се у уму човека. Искушење настаје кроз коришћење маште и њених фантазија. Догађај се представља што је могуће заводљивијим. На овај начин, представљање постаје јаче и привлачније.
Све до ове тачке човек није одговоран за насталу мисао. Први ступањ је увреда, непријатељски напад, или једноставно, његово куцање на наша врата. Ово стање је нормално, психолошко. Није могуће да човек постоји, а да није примио увреде.
Свети Јефрем Сиријски каже да као што је нормално да коров и цвеће расту заједно у башти, или да таласи ударају острва по целој дужини њихове обале, исто важи и за човека нема сумњи да човек неће доћи у додир са нападима злих мисли. Од ове тачке долази ступањ самога сагрешења. Ова битка почиње нападом.
Ако избацимо напад из свога ума без промишљања о греху, тада спасавамо и ослобађамо себе од лоших последица које следе. Ако, пак, прихватимо разговор са поквареном мишљу, отварамо врата овој нечистој помисли која је претходно само куцала на наша врата. Човек ствара дружење са њом и долази до тачке одобравања греха. Ово је други ступањ извршења греха.
Човек испробава грех у неприступачним деловима своје душе и замишља себе како активно учествује у греху. Он осуђује, богохули, у блуду је, чини прељубу, убија и чини безбројне злочине које људски ум може да замисли.
Касније, ништа не преостаје до сам трећи ступањ, које је само извршење греха човека, чији је ум постао роб мисли. Човек више не контролише мисао, већ је њен заробљеник.
Тако мисао која је почела простим куцањем на врата (напад), проузроковала је отварање врата (пристанак). На крају, човек није био у стању да одбаци мисао. И тиме је извршио чин греха.
Овако смо описали пут ка греху, који је почео једном простом мишљу.
Извор: Ослобођење/Православни одговор
