Ако моје искуство може бити од неке користи оним људима који траже „духовни живот“, а налазе, као и ја, „духовну смрт“, онда ћу испричати своју „причу“. Само, нисам спреман да откријем свој идентитет. Први, и најважнији разлог је тај, што је могуће да ми се сатанисти освете, у чији ред сам био инициран, и положио заклетву на верност; а други је што сам још увек слаб да се јавно суочим са свим последицама које носи једна оваква исповест, духовно сам рањив и осетљив, и још се опорављам од ужасних последица свог уплитања у демонска учења, чије порекло ни циљ нисам уопште познавао.
Дакле, зовите ме Пера. Зашто сам се укључио у ред ОТОа (Ордо Темпли Оријентис)? Па… одувек сам желео да будем ратник, борац. Ова група ми је пружала ту могућност да постанем један од витезова Бафомета, тајног реда ОТОа, и да тим путем реализујем духовне потребе и амбиције које сам имао. Учење ОТОа ме је у почетку одушевило као мистично, тајанствено, оно што пружа неслућене могућности продирања у свет оностраног, задобијања чудесних моћи, спознаје тајних знања. Нуди стварност сасвим другачију од ове реалне, бесмислене.Суштина самог учења је: скуп разних магичких, окултних, источњачких и теозофских учења, и других техника и метода сатанистичких знања.
Прозор у свет мистике донекле је била и наша духовна стварност у оно време ратне кризе и хаоса који је у друштву завладао. Часописи „Треће око“, „Тајне“, „Хороскоп“, „Шесто чуло,“ затим нуде пророке, исцелитеље, астролоте, екстрасенсе, видовњаке и друге спасиоце који људима нуде помоћ. Посећивао сам често, као и моји пријатељи, гатаре, врачаре и остале алтернативце, тражећи начина да се заштитим од толиког деловања злих сила, од магије и пропасти која прети са свих страна. Они су ме поучавали како да то учиним. Поучен од њих улазио сам све дубље у свет мистике. Сад видим како демон лукаво плете мрежу: он је тај који изазове панику и страх, па ти понуди „лекара“ кога лично шаље да ти да „лек“ који је, у ствари, отров.
Нисам уопште познавао своју православну хришћанску веру, осећао сам несвесно велику духовну празнину, незнање, и желео да га надокнадим неким вишим смислом. Имао сам јаку потребу за духовношћу. У то време, увод у сатанизам су донекле били и моји унутрашњи душевни конфликти, незадовољство собом и потреба да се мењам.
Иницирао ме је младић који припада вишем степену, а који је још увек активан у ОТОу. Мислим да ни он не зна у шта верује и коме заправо приводи људе. Већина људи који се тамо налазе су заведени, преварени лажним обећањима и нејасним циљевима. Док откријеш где си и шта радиш прође много времена, много изгубљеног времена са страшним последицама. Неки људи душевно оболе, други осакате своју личност, и у најгорем случају изгубе људску природу приклонивши се демонској. То сам касније јасно разумео, иако је већ тада било доста упозоравајућих чињеница, али ја нисам разумео опомињујући глас савести.
Например, читам књигу која даје упутства шта је све потребно да следбеник ОТОа учини како би дошао до највишег степена, да би на последњем 33ем, од њега било захтевано да се одрекне – Христа! Замисли шта он мора све да прође до тада, често у уверењу да чини добро, да би надомак жељеног циља или све напустио, или заувек продао своју душу.
Међутим, сваком човеку у одређеном моменту постане јасно ком господару служи, и од њега се тражи да се својом вољом за то определи. Сатана му се покаже на разне начине, и захтева да себе потпуно преда, а како ће поступити – само од човека зависи. Можда неко овога никад не постане свестан, али то је реткост.
Шта је било у почетку? Овако… Одабрани, посебно надарени чланови врбују људе. Најчешће оне који су успешни, способни, који су на разним друштвеним позицијама. Такви им требају да би ширили ефикасније своје учење утицајним људима и каналима, и да би као група били јачи. После одређеног тестирања радо прихватају младе, несвесне себе, који „обећавају“. И ја сам био један од тих. Спреман не све! У име Бога! Али, у име Бога Свевишњега! Нисам знао да постоји неки други „бог“. Сад знам да је највећи успех Сатане да те увери да он не постоји, да је само неки безличи симбол, метафора, космичка енергија. Тад си у његовој власти без отпора.
Желео сам целим бићем да уђем у „ред“, да служим, да будем са њима, да им припадам, и у томе сам успео. Провео сам четири године трудећи се – узалуд. Није важно шта сам радио… Радио сам свашта у смислу духовних техника… Не волим да се сећам, да пљујем, јер ме то накнадно емоционално повређује, радије бих да све заборавим… Битно је учење, заблуда која следи у свим сферама живота, да људи разумеју у шта су се упустили…
Убаце ти „програм“ у главу, у несвесно, учењем, читањем књига, поукама, разговорима са ментором, и неким тајним путевима просто невероватним (директним деловањем демона из духовних сфера таме, прим. аут.) Ти постајеш канал те енергије, имаш задатак да је шириш, да приведеш нове следбенике јер тако напредујеш у хијерархији, да предано и без остатка служиш.
Оно што сам ја освестио од несвесно убаченог програма:
* Убиј Патријарха!
* Мрзи свештеника!
* Блудничи!
* Дрогирај се!
Ако ово не испуњаваш, заштитни део „програма“:
* Јао, полудећу!
* Убиј самог себе!
Као да се у човека уселио неко други ко диктира његовом уму. Осећаш да „ниси сам“. Толико си у њиховој власти да ти сви ови ужаси постају нормални. Мени се десило нешто невероватно: био сам на служби у храму Светог Архангела Гаврила, где је наш Патријарх служио литургију. Чујем јасно унутрашњим слухом наредбу: Убиј Патријарха! Убиј Патријарха! Убиј Патријарха! Нагон који је ван мене тера ме да ово чиним. Згрозим се… борим се са собом… јаукнем у себи: Не! Не! Нећу! Пре бих себи очи ископао него да то учиним. Истрчавам напоље…
Замислите, молим вас, шта бива кад личност подлегне оваквим искушењима, нападима, не знам шта је то, или још горе… Ако ниси у стању ништа од овог да урадиш, што сваки нормалан човек није, онда: Убиј себе! Неки тако и завршавају.
Један од веома важних момената на овом „путу просветљења“ јесте – губитак сваког морала. Морал је релативна категорија. Блудничење је природно… Раније никад нисам на тај начин гледао на особе супротног пола. Знале су се моралне границе које се не прелазе. Девојка мог друга, на пример, за мене није постојала… а сад, све ти је дозвољено! У глави ми се роје блудне слике и мисли, које не могу ни да изговорим. Нестане свако мерило вредности… Теби је могуће и оно што је немогуће, што је у свим другим приликама недопустиво.
Био сам физички веома јак. Мозак ми ради „двеста на сат“. Гордим се умом, луцидношћу, јасно проничем у све ситуације, људе, страшно сам присебан, концентрисан. Али, строго разумно, без срца, без душе. Бездушност и немилосрдност су веома важна осећања која треба неговати. Наравно, они то не зову овим именом, то се зове „трансцендирање емоција“, превазилажење ниских, сентименталих расположења у циљу просветљења. Јер, кад уплетеш срце, љубав, осећања – губиш моћ и силу.
У том смислу се уместо љубави нуди – еротика, самољубље. Ма каква еротика, није ни то, него – самомучење кроз блуд. ОТО је наглашено сексуалномагијски ред. То је један од основних мамаца за младе, неискусне људе, и друге неоформљене личности, које и овим путем траже себе. Ментор, без кога ништа не предузимаш, уводи те у тајну сексуалне магије, научи те како ћеш се изабраницом путем полног општења, или боље речено кроз њу, као кроз небеску капију, скерлетну жену, доћи до виших духовних сфера и фасцинантних спиритуалних доживљаја. Отварањем енергетских центара (чакри), примањем космичке енергије у сексуалном чину, уздижеш своју физичку енергију у спиритуалну и њену снагу, оличену у кундалини, усмерио ка највишем циљу. Врхунски циљ је – прелаз пеко Бездана и нестајање у еманацији божанства!
Кажу ти да је Христос, и други учитељи, ништа у односу на Великог Учитеља Алистера Кроулија. Ступаш његовим путем, провереним и сигурним, моћним и ненадмашним. (Алистер Кроули, сатаниста – црномагијаш, ступио у контакт са космичком интелигенцијом Ајвазом који ми је издиктирао „Књигу Закона“ и „Књигу лажи“, све потребна објашњења и упутства за његове следбенике. Користио јаке дроге да би достигао просветљујуће ефекте, на крају живота полудео. То је његов пут (прим. аут.)
Све могу, све чиним, све ми је дозвољено – а у суштини сам потпуно немоћан и заробљен, ништа немам и не могу. Ништа стварно не постоји – и ја не постојим! Ништавило.
О, Боже, какав ужас! То може да осети само онај ко је тим путем прошао. Ником не желим да њиме крене. И зато свесно себе „распињем на крст“ исповедања не бих ли и друге упозорио. Ја добро знам колико свачија душа пати. А највише онима који су у незнању. Крст Христов је лак, много лакши него онај ужасни крст пропасти. Ми се бојимо да признамо пораз, понижење, да се покајемо – а то је у ствари пут спасења, излаз из оног лавиринта мрачног. Све је супротно демонској гордости које ти развија лажан осећај да си „бог“.
Имам моћ, али немам живот. Например: предсказујући снови, мања предвиђања догађаја, читање мисли, понеко чудо, као ово: сретнем човека који ми се не допада и оборим га (енергетски). Почињем да виђам демоне, наоружан знањем крећем у борбу – и видим демона мајмунског изгледа како ми се руга. Као да ми каже – немоћан си. И ја осећам то, поражен сам, губим борбу, и схватам да без Бога нема победе. Ни у духовној, ни у физичкој борби. Без Бога је немогућа било шта учинити.
Падам све дубље. Видим, нема краја пропадању и очајању… неподношљивом ужасу! Хаос, безнађе, мрак…
Где је излаз одавде? Где прави живот? Нада… милост… Милост! Завапим једва жив, једва чујно из дубине свог бића. И, шта се десило? Чудо. Право чудо. Милост ме је подигла. Божанска милост коју нисам познавао ме је спасила. Господ ме је помиловао… По други пут сам оживео. Христос ме је мртвог васкрсао у живот!
Постепено сам почео да долазим себи, освестио сам се, прогледао, и видео свој очајни положај. Па ја не служим Свевишњем, не идем стазом спасења, већ духовном стазом таме, ја сам у замци ђаволској. Згрожен и уплашен од свега у шта сам се уплео, одбацио сам учење, спалио „дипломе“, напустио све, буквално побегао. Дуго времена сам био изгубљен, мртав човек. Душом мртав иако телом жив. Свестан да ниједно добро нисам учинио, никакав посебан напор да се спасем, него ме Господ Исус Христос својом безграничном милошћу избавио из пакла.
Како нас Бог воли! Кад би људи то знали! Никад не би чинили ништа супротно Његовој вољи.
После тог преокрета уследиле су необичне ствари. Као што сам раније, дајући свој пристанак „оцу лажи“, поклањајући веру лажном учењу приметио како је живот брзо почео да ми се мења, сад се дешавало исто, само у супротном смеру.
Околности постају другачије. Срећем људе који ми пружају помоћ, доктора који помаже да се ишчупам, свештеника који ме поучава Св. Писму, одлазим у Цркву… Тамо чујем за Христов Други долазак и потпуно поверујем у Васкрсење, у моменат кад ће Бог са славом доћи да суди живима и мртвима… За то се треба припремити, човече.
Верујем да се нису дешавали случајно преокрети у мом животу на хришћанске празнике: на дан Светог Ђорђа (моја крсна слава) доносим одлуку да све напустим, на Спасовдан дајем коначни отказ, на Васкрс одлучујем да тражим помоћ.
Нашао сам свој мир… Иако га повремено губим, и опет с муком задобијам, али сад знам да се борим за нешто важно, најважније на свету и то ми даје снаге да издржим. И – већ сам победио. Могу све да ми одузму, живот, здравље, али не могу: Оче наш… То је мој мач молитве, са којим сам непобедив. Самим тим не могу душу да ми узму. А све друго има цену, само душа нема. Хвала Богу Живоме и Истинитоме. Амин.
Извор: Beograd.in
