Патријарх српски господин Павле нас је напустио 15. новембра 2009. године. Због његове скромности и истинољубивости, многи су га сматрали свецем који хода. Његове речи, дела и мудре поруке остаће урезане у многим срцима као непроцењив дар који је он дао нашем народу.
Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу, и у складу са оним што је говорио.
Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су “прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега”.
Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и иниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.
Узречица му је била: “Бог те видео…”
Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди.
Не знате ви, децо моја, шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима оне представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо. Сетите се сваки пут гладне деце широм Африке и света када видите мрвице поред стола.
Проћиће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.
Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате.
Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот.
Не бранимо се од туђег зла, злом у себи.
Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди.
Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.
Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.
И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал’ да ме понизи нема човека на овом свету, сем једног, а то сам ја. Кад то зна човек има стабилност.
Нема човека без греха, нити без доброг дела.
Мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост.
Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати.
Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети; од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек, без обзира на то у ком народу и од којих родитеља.
Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо.
Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.
Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Али прошлости као времена нема. Има остатака од прошлости. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? Има само садашњост. Та категорија времена не односи се на Бога. На Њега се односи вечност. А вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности.
Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.
Извор: KutakNet
