Погубљен је зато што га је народ превише поштовао, па је цар мислио да спремају побуну
Православна црква и верници данас славе светог Никифора Исповедника, патријарха цариградског.
Његов отац Теодор био је високи чиновник на царском двору, богат и благочестив. Након очеве смрти и Никифор је службовао неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Видевши сву светску сујету док је службовао у двору, он се удаљио од обале Босфора и тамо саградио манастир.
Манастир му се убрзо напунио монасима, а он је управљао манастиром не желећи да прими монаштво под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. По вољи цара и патријарха учествовао је пре тога на ВИИ васељенском сабору као мирјанин и користио је много Сабору својим изврсним познавањем Светога писма.
Када је умро патријарх Тарасије, насупрот својој вољи Никифор је изабран за патријарха цариградског. Одмах по избору примио је монашки чин и све остале чинове редом, а 806. године је устоличен у Светој Софији као патријарх. То се дешавало за време цара Никифора, који је убрзо после тога кренуо у рат на Бугаре и погинуо. Његов син Ставрикије владао је само два месеца, па умро. После њега на престо је дошао добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, али је владао само две године, док га Лав Јерменин није оборио и прогнао.
Кад је Лав постао цар, патријарх му је послао књигу о Православном вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар је није потписао и одложио је то до након крунисања. Кад је био крунисан, он је опет одбио да потпише и објавио да је јеретик иконоборац. Патријарх је покушао да га посаветује да се врати правој вери, али узалуд.
Цар је онда наредио свим грчким епископима да дођу у Цариград и наредио је да они који не пристану на јеретичко једноумље буду утамничени и морени глађу и жеђу.
Видећи шта се дешава, Никифор је позвао најугледније архијереје, а након дугог разговора са њима о поштовању светих икона, пошао је са њима у саборну цркву свете Софије, где је одржао свеноћно бдење молећи Бога за умирење цркве и избављење од јереси.
Сазнавши за то, цар се узнемирио од страха јер се много народа скупило у цркви, а он се бојао да ће патријарх да дигне народ, с обзиром на то да је омиљен у народу и да су људи спремни да га слушају, а чак и да умру за њега. Раном зором, цар је послао патријарху у цркву поруку: “Зашто ствараш пометњу у народу и кујеш заверу против цара, који жели мир и једномислије међу свима? Зашто безумне људе подстичеш на буну, и хоћеш да крвљу међусобне борбе залијеш престоницу?”
Патријарх је одговорио да се они само моле Богу да им да снаге да се изборе против ужасног стања у цркви, али цареви изасланици нису поверовали.
Цар га је онда прогнао у заточеништво, на острво Проконис где је живео тринаест година у беди и лишавању сваке врсте.
Тамо је и умро 817. године. Као патријарх управљао је Црквом Христовом девет година. Скоро тридесет година касније, кад се вратило правоверје, његове мошти су пренете у цркву свете Софије.
Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никифоре, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Извор: Телеграф.рс/Србија јавља
