Поштовање иконе и њено уважавање у српском народу утемељио је Свети Сава.
О поштовању иконе он је дао и упуство, а лично је наручивао иконе за поједине цркве и манастире. Иконе су поклањали нашим храмовима многи владари из лозе Немањића.
Стефан Немања је даривао иконе Студеници, а међу најстарије сачуваним јесте прелепа мозаична икона Одигитрије, с краја 13. века века, његов поклон Хиландару.
Стеван Провенчани је поклонио иконе Жичи, краљица Јелена Градцу, а Милутин манастиру Трескавици.
Иконе су биле оковане златом и украшене бисерима и драгим камењем.
Праву збирку од 21 иконе имала је краљица Белослава, супруга краља Владислава, ктитора Милешева. Од тада до Велике Сеобе Србаља 1690. у српском народу се развијало сликарство икона у византијском стилу, после чега, услед историјских околности, настаје раздобље барока.
У 20. веку била је права реткост да српска кућа у којој се слави слава буде без иконе. Икона се по правилу ставља на источни зид у гостињској соби.
Kада се слави слава икони се окреће домаћин и заједно са гостима помоли пред њом за здравље.
У банатским херсим селима правило је да се из куће која се напушта, због пресељења или продаје не носи икона. Икона и пећ увек остају у кући. Нови власник куће преузима слављње свеца чију је икону затекао Та слава постаје преслава и празнује се под називом кућевни светац, а то је заштитник породице која је подигла кућу.
Икона породичне славе не сме да се скида са зида.
У селу Јарковцу се похабане и старе иконе не бацају, већ се односи на неку култну воду, какву има већина банатских села и тамо се окачи да одтраје, а купује се нова икона кућног свеца.
Извор: Beograd.in
