Швајцарска је опет на путу Србији. Исто ка пре мало више од четири године када су нам у Калињинграду очитали болну лекцију.
Меч у петак у Дохи откриће да ли је стигло време за освету свега што се дешавало тада и да ли су Орлови Драгана Стојковића Пиксија кадри да напреве успех какав ова држава није видела од 1998. године, баш када је наш селектор био капитен тог тима.
Утисак је да су Сајџије у добром делу српске јавности јако потцењене. Када им погледате екипу није она из групе да се смрзнеш, међутим резултати су ту.
За 16 година, што је прилично велики узорак и може да прелије са једне на другу генерацију, играли су четвртфинале ЕУРО, једном осмину и групну фазу, а чак два пута нокаут фазу и једном групе Мундијала. Свако ко прати фудбал зна да су то подвизи у континуитету.
Ако их упоредимо са Србијом, ми смо за тај период само три пута отишли на Светско првенство, а без Европског. И сваки пут трагично завршавали!
Зато, Швајцарцима мора да се искаже највеће могуће поштовање јер иако у тиму немају велика имена у тиму, глупо је тако нешто апострофирати када погледате шта су све урадили. И то није мало.
Ера Мурата Јакина
Ако погледамо само период откад је селектор Мурат Јакин, бивши капитен Базела и наследник творца модерних Сајџија Владимира Петковића, а то је у последњих годину и по дана, направљен је велики искорак иако се чинило да је немогуће.
Петковић се опростио после четвртфинала Европског првенства и то после четвртфинала и несрећног пораза од Шпаније на пенале. Значи, мало је фалило да направе сензацију иако су 50 минута били са играчем мање. Пре тога су савладали Француску, а у групи прошли заједно са Италијом у конкуренцији још Велса и Турске.
Чинило се да овом тиму истиче време, али га је Јакин освежио иако је морао да прође кроз тежак период, да не кажемо кризу. До Катара је кренуо без гола на прва два меча (Италија, Северна Ирска), али је до краја квалификација успео да прими само још један гол (!) и заврши испред првака Европе за директан пласман.
Преживеле су Сајџије промашен пенал Жоржиња у 90. минуту, исто као и у првом мечу две селекције у Италији, и растужили Азуре у директном двобоју.
Тај епилог прелио се на Лигу нација и то елитној. Старт од три пораза у Чешкој, Португалу и од Шпаније на свом терену закуцао их је на дно групе. Ипак, и из тога су се извукли и то тако што су одговорили са три тријумфа.
Сеферовић је срушио Португалце у Женеви (1:0), Емболо је шокирао Шпанце у Сарагоси (2:1), а опстанак је изборен када је Швајцарска преживела још један промашен пенал у победи над Чешком (2:1). Сада је трагичар био Томаш Соучек, још један момак из Премијер лиге.
Када видите да су у само годину и по дана бацили на колена три фудбалске велесиле показује озбиљан квалитет и континуитет, којег ми тек полако хватамо под палицом Пиксија.
Тврђе не може
Све ово набројано говори само колико је Швајцарска такмичарска екипа која тешко прима голове. Нећемо да рачунамо генералну пробу за Мундијал када су са пола снаге изгубили од Гане (2:0), већ само оно што се десило у Катару. Сува статистика каже да је имала укупно четири ударца у оквир гола Камеруна и Бразила.
Не, не говори у прилог томе да су импотентни или некреативни у нападу, већ да пажљиво чекају своју шансу, а не дајући ривалу превише простора. Видело смо и да се један Бразил мучио, а да су Сајџије пружиле јачи отпор од Србије и минути су их делили од великих 0:0.
Па чак и Камеруну је наш предстојећи ривал препустио лопту, свестан да у том сегменту Африканци немају шта да траже за разлику од транзиције. Очигледно да је Јакин урадио добар скаутинг и анализу када је све проблеме увидео после 45 минута, оне које Орлови нису могли да спроведу у дело када су имали 3:1 против истог противника.
Нећемо од Швајцарске видети лепршаву игру, већ на резултат и такмичарски, што се коси са филозофијом Драгана Стојковића Пиксија. Остаје нам да видимо шта је вођа Орлова спремио као изненађење за отварање швајцарског сефа под шифром 974 на стадиону тог имена, који се налази на свега неколико стотина метара од хотела у коме је Србија смештена.
Јан Зомер као човек који блиста на Мундијалу биће последња препрека ка томе, али и сигурно и у подсвести зна да га је Александар Митровић већ једном савладао. Тада није било довољно за пролаз.
Хајде сада да видимо. Можда му се придруже Тадић, Влаховић, Милинковић-Савић…
Џака као главна снага Сајџија
Швајцарска игра у систему 4-2-3-1 и не одустаје од њега. Доста је ригидан, нико не искаче из њега и само донекле Џердан Шаћири има одређену слободу. Очекује се да момак из Гњилана, који нас је срушио заједно са Џаком у Калињинграду, стартује након што је због повреде био на клупи против Бразила.
Зна им се најбољих 11. Испред Зомера је четворка Силван Видмер, штопер Манчестер ситија Мануел Аканђи, Нико Елведи који би могао да буде наша шанса, као и леви спољни Рикардо Родригез јер му је дефанзива слабија тачка.
Све се врти и креће око Џаке, искуством и темпом води Швајцарску по његовим нотама и његова игра је оличење целог тима. Уз себе ће имати осигурача Ђибрила Соуа, праву стену, а ту је још занимљив профил везисте Ремо Фројлер који зна да дејствује из другог плана и јак је на лопти.
По боковима су Шаћири, који воли један на један да игра и да улази на унутра одакле је јако опасан због ударца, а на другој страни Рубен Варгас. Напад је резервисан за снажног Емболоа, којег су добро запамтили навијачи Црвене звезде недавно када је био са Монаком у Београду.
Клупа Швајцарцима није јача страна, имају само Хариса Сеферовића од играча који може да направи проблем, док су остали само једни у низу шрафова…
Све набројано нас води на закључак да је Србија индивидуално јача од Швајцарске, али фудбал није такав спорт. На крају побеђује тим. Србија баш то мора да буде ако жели да сруши реномираног противника.
Извор: Блиц
