Суђење душама
Према библијском схватању човек се састоји од тела, душе и духа: тело је услов за човекову повезаност са овоземаљским, дух је исти такав услов за његову повезаност са Богом, извором и дахом Живота. У души су тело и дух спојени у особу која каже “ја”.
Из тог разлога, после смрти људско биће нестаје као такво: тело се распада у гробу и душа остаје заробљена у шеолу (“боравишту мртвих”), пре него што се божанском милошћу трансформише.
Узношење душа
Према херметици, у универзуму постоје три врсте душа: интелигентна душа, чулна душа и вегетативна душа. Вегетативна душа се налази само у биљкама, чулна и вегетативна у животињама, а сва три облика у човеку, бићу способном за све. Зато, у ширем смислу, хришћанство, јудаизам и ислам инсистирају на обавезном узношењу душе.
Тако у Старом завету, кошута представља душу што тежи Богу: “Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!” На хебрејском се душа, која може да има више имена, назива се и нефеш, а та реч истовремено означава крв, грло и унутрашње биће неке особе. Али уопштено говорећи, душа се скоро свуда поистовећује са дахом и самим тим се сматра почетком живота: то је порекло латинске речи анима и грчке псyцхе, коју представља лептир.
ШТА СЕ ДЕШАВА СА ДУШОМ У ТРЕНУТКУ СМРТИ
Према хришћанском предању, бесмртна душа се одваја од тела у тренутку смрти. Средњи век симболично представља тај излазак из тела птицом која излеће из покојникових уста, најчешће голубицом.
На приказима Страшног суда често се виде анђели и демони како се отимају о душу, или свети арханђел Михаило како их мери на ваги. Они који су продали душу ђаволу, попут Фауста, и сви они који ће бити осуђени на пакао зову се проклете душе.
Извор: опанак.рс
