Породични лекар измениће слику здравства у Србији, на радост многих. А ево како то планира да изведе новоименована министарка здравља проф. др Даница Грујичић, чија је то и и деја, али и шта пацијенти очекују и зашто се најпре помињу квартови.
Министарка Грујичић је у интервјуу Куриру, непосредно по ступању на дужност, рекла да ће сви грађани имати породичног лекара.
– Породични лекар је читав пројекат који мора полако да се уводи. То би био тим од четири лекара, два лекара опште праксе и педијатар и стоматолог. Обавезни би били педијатар и стоматолог с посебним акцентом на стоматолога. Ти лекари би покривали један кварт – рекла је проф. Грујичић и додала:
– Треба захтевати законске промене, то је процес, очекујем да то буде за десетак-петнаестак година. Одговоран здравствени систем подразумева јаку примарну здравствену заштиту, лекари данас немају времена све да прегледају и то мора да се мења. Одговорност према пацијенту је јако битна!
Проф. Грујичић се од раније залаже за реформу здравственог осигурања и увођење породичног лекара.
– Можда укључити, поред републичког фонда и друга осигурања. Али да се не деси, као у филмовима, да сте осигурани од свега, само нисте од онога од чега сте болести, као што се у Америци дешавало. Иза тога мора да стане држава и то мора да буде озбиљан државни пројекат. По закону, како ми је рекла помоћница за осигурања, то већ постоји али морам са њом да поразговарам да бих имала детаље – рекла је проф. Грујичић за 24седам.
С друге стране, навела је, волела бих да сваки кварт на Новом Београду, Земуну, Врачару… има своју здравствену станицу у којој ће бити неколико лекара у зависности од броја људи.
– Лекара опште праксе, педијатара, стоматолога, психолога… рецимо, да свако за себе плати 50 евра годишње за лекара опште праксе. То дође око 400 динара месечно и ви имате око 350 милиона евра за општу праксу. Али би то морало да буде обавезно здравствено осигурање. Наравно, то политички није популарно јер чим нешто додатно тражите да људи плате, за некога је и то много. Имате људи којима је много 50 евра на годишњем нивоу и они увек морају бити заштићена категорија… То захтева једну заиста суштинску реформу у коју мора да се уђе опрезно и полако, и да се иде преко пилот-пројеката. Ја бих волела да то буду Нови Београд и Сурчин па онда даље – рекла је проф. Грујичић и додала:
– Ако би људи били задовољни и могли да имају свог лекара на телефону, то би била права ствар. Јер ви онда не зовете Хитну помоћ, већ свог доктора који вас зна. Који ће вам данас рећи: „Сад ја зовем Хитну помоћ“, па други пут: „Попиј то, сад ћу доћи да те видим“, трећи пут: „Ајде, није ти ништа, дошетај сутра до мене па ћу да те погледам“.
Саво Пилиповић, председник Удружења пацијената Србије каже да они свесрдно подржавају министарку Грујичић у овој намери, као и у неким другим.
– Рак рана нашег здравства, по мом мишљењу, је примарна здравствена заштита која је сведена на папирологију. Лекари опште праксе служе само томе да дају упуте за специјалисте и рецепте. Сви они нам се жале да не раде свој посао, да се више баве администрацијом него медицином. Сваке године све више и гласније кукају, све више бирократије, а све мање раде оно за шта су школовани. Предлагали смо, мало у шали, мало озбиљно, да уместо њих запослимо правнике, а и сам сам правник, они би се боље разумели у папирологију него доктори. Зато је заокрет нужан – каже за Курир Пилиповић.
Он наводи да би породични лекар требало да буде као полицајац позорник у кварту или свештеник у парохији.
– Породични лекар треба да има свој кварт као што свештеник има парохију, да иде по кућама и да обилази људе, ради с њима. Крајње је време да лекари, коначно, почну да разговарају са пацијентима. Највећи од свих проблема који пацијенти уочавају у Србији, па и у региону, јесте да лекари не причају с пацијенту. Као председник удружења и пацијент који се бори с меланомом, донекле могу да помогнем да кажем своје искуство, ал не могу ни дијагнозу терапију. Нажалост, врло често се и ми играмо доктора, што је катастрофа – истиче Пилиповић, који проф. Грујичић познаје из времена њеног вођења Института за онкологију:
– Ако неко има времена и вољу да разговора, да саслуша ваше предлоге, па и оне с којима се не слаже, то је проф. Грујичић. Увек отворено каже: „Ово може, ово не може“.
Извор: Курир.рс
