Даљњи напредак у Донбасу значио би дуже линије за обрану од неизбежног украјинског противнапада.
Данас је 95. дан рата, а мало ко је очекивао да се неће окончати, или победом Русије, или преговорима.
– Владимир Путин мора да се осећа прилично задовољан самим собом. Након месеци лоших вести, његове су снаге корак ближе освајању Донбаса, тако да чак и Борис Џонсон признаје да Руси чине „поступан, полаган али, бојим се, опипљив напредак“ – пише за Телеграф професор Марк Галеоти, који је написао 24 књиге о Русији, укључујући и биографију руског председника.
Глобалне цене хране и енергије такође расту захваљујући не само западним санкцијама, већ и руској блокади Црног мора и затварању међународних цевовода. А Хенри Кисинџер, дипломата познат по својим реалистичним ставовима, сугерисао је да би, у име мира, Москви требало да се допусти да задржи нешто од освојених територија.
Ове чињенице можда би могле некога да шокирају, али заправо не изненађује што Руси остварују одређени прогрес. Свако славље у Кремљу такође не би било на месту: Русија и даље губи те, парадоксално, неки краткорочни успех, може Путина дугорочно да остави у још горој позицији.
Пуно се говори о руским губицима, но Украјинци су такође исцрпљени, а оружје које шаље НАТО не може да опорави уморне или вратити мртве, наводи се у тексту.
Осим тога, с обзиром да су у почетку морали следити Путинову аматерску стратегију, руским је генералима сада дозвољено да се боре на начин који је за њихову војску и предвиђен: жестоким артиљеријским нападима и силним гранатирањем.
Јасно је да се Путин нада да ће освојити читаву регију источног Донбаса, али његови су генерали, по свој прилици, прагматичнији и само желе да успоставе и брањиву прву црту и држати је.
На крају, њихови ће напади ускоро бити исцрпљени, а нема доказа да Москва може да осигура довољно људства и опреме потребне за нови напад некад у блиској будућности. Уместо тога, генерали се надају да ће искористити предност обране како би задржали Украјинце на удаљености, без обзира на то што им Запад послао.
Другим речима, у најбољем случају за Русију, задржаће оно што имају. Али што онда? Путинов се језик свакако променио од оптимизма на почетку рата. Од 9. маја, кад је у говору за Дан победе рекао да ће рат бити дужи и тежи него је планирано – за шта је окривио Запад и његово уплитање – па се сада, барем што се реторике тиче, укопава за дуготрајнији сукоб.
Избегавање избора
У исто време, међутим, бежи од тешких одлука потребних да остане у борби на дуги рок. Када се све опције чине болнима, он покушава да избегне било какав избор.
Даљњи напредак у Донбасу значио би дуже линије за обрану од неизбежног украјинског противнапада, а руској војсци једноставно недостаје људи.
То такође значи више територија на којем ће морати надзирати бесно локално становништво које се већ окреће саботажи и герилском рату. С обзиром на то да се Национална гарда, руска милитаризована служба унутарње сигурности, већ шаље на прву црту ратишта, ово је додатни терет за ионако преоптерећене снаге.
Украјина се у потпуности мобилизовала, али се руски генерали још увек покушавају снаћи с мирнодопском војском. Имају већ више од 15.000 мртвих, а ако применимо уобичајену рачуницу модерног ратовања, може се претпоставити да је још најмање 45.000 војника изван строја због рањавања и болести.
Ако Путин каже да је ова „специјална војна операција“ заправо рат, могао би да мобилише резерву. Не постоји начин на који би војска могла апсорбовати више од 100.000 – 150.000 војника, а они би били наоружани старијим оружјем и њихова би обука била у најмању руку упитна.
Упркос томе, тако велик број свежих нових јединица недвосмислено би имао утицаја на стање на бојном пољу и могла би бити могућа још једна офензива.
Извор: SrbijaDanas.com/Telegraph
