Џејми Шеј, бивши портпарол НАТО-а, који је био заштитно лице Алијансе током сукоба у Босни и на Косову дао је интервју хрватском Index-у у којем је говорио о рату у Украјини, Владимиру Путину, НАТО-у али и имао поруке за политичаре на Балкану.
Ветеран службеник НАТО Шеј (68) је гостујући професор стратегије и безбедности на Универзитету Ексетер те аналитичар бриселског тинк-тенка Friends of Europe.
За Index.hr је причао и о евроинтеграцијама Западног Балкана.
Финска и Шведска су најавиле да желе да приступе НАТО савезу, а хрватски председник Зоран Милановић заговара да се блокирају како би се променио изборни закон у БиХ. Како то коментаришете?
– Видео сам што је рекао председник Милановић. Вратимо се корак у назад. Финска и Шведска нису још званично затражиле пријем у НАТО. Све је то још хипотетички. Хрватски председник све то жели да повеже с изборном реформом у БиХ. Свима је јасно да није примерено повезивати билатералне теме с одлукама на мултилатералном нивоу. Ипак мислим да су Финска и Шведска тако велика тема те да би биле велике добитак за НАТО, што ће на крају хрватске власти довести на прави пут. Постоји и влада Хрватске, постоји и парламент, који мора да ратификује споразум о приступању Финске и Шведске. Уверен сам да ће НАТО имати јединствени став по том питању. Што се тиче ситуације у БиХ, то је тема за Високог представника или Европску унију или УН, али не НАТО. Ту тему треба покренути на за то одговарајућем месту.
Кад смо већ у региону, пребацимо се на ситуацију председника Србије Александра Вучића. Хоће ли Србија морати да изабере страну?
Србија је недавно одржала изборе на којима је председник Вучић однео убедљиву победу. Србија има велике економске везе с Европском унијом, док је с Русијом повезује дуга историју која се темељи и на идеји панславизма. Путинова инвазија на Украјину је променила ствари. Вучић би требало да схвати да ће се Запад и Русија све више удаљавати због рата у Украјини и да више неће бити могуће седење на две столице. Мораће да изабере. Наводно је Вучић рекао да ће то учинити у следећих шест недеља. На њему је одлука. Сматрам да Србија треба да се одлучи за ЕУ, која јој нуди бољу економску будућност и демократски развој.
Рекли сте да је улазак Шведске и Финске добитак за НАТО. Зашто?
– Шведска и Финска су снажне либералне демократије које имају дугу демократску традицију. У тренутку када ауторитарни режим Владимира Путина прети Украјини добро је да се либералне демократије повезују. То су две земље које су већ учествовале у НАТО-овим операцијама у Авганистану, имају добре војске и одличну технику. Ту је и добра техничка индустрија. Њихов улазак би НАТО-у дао нову стратешку дубину и значајно олакшао одбрану балтичких држава.
Шта је с онима који кажу да медведа не треба пенкалом бости у око?
– Ја бих то окренуо. Путин треба да се брине да превише не боде у око Запад. Спомињу и коришћење нуклеарног оружја. Прете Финској. Ко се ту, дакле, бави агресивном реториком? НАТО не прети, претње долазе из Кремља. Финска и Шведска имају право да затраже приступање НАТО-у, који је одбрамбени савез. Оне то још званично нису учиниле, али су јасно назначиле своје намере. Присетимо се да су Шведска и Финска деценијама живеле поред СССР-а и задржале своју неутралност. Јер нису осећале да им Совјетски Савез стално прети. СССР је заправо био конзервативна сила. Председник Путин је променио Русију у агресивну силу, у силу која жели да промени статус qуо. Ово у Украјини је рат руске агресије.
Много ствари у овом рату зависи о одлуци једног човека. То је Владимир Путин…
– Да. То се могло видети на оним фотографијама с великим столом или на његовом састанку с генералима и шефовима сигурносних служби које је поредао као ученике. Све да се види ко је шеф. Нема ту некаквог колективног одлучивања. Други су ту да служе Путину. Можемо се надати да ће све већи руски губици, који укључују стотине тенкова као и главни бојни брод Москву, подстаћи све више Руса да се супротставе Путиновом режиму. Сада је јасно да је он тај који о свему одлучује.
Како онда треба преговарати с Путином? Да ли је могуће да се с њим заврши овај рат?
– Сваки рат ће се завршити, барем то знамо. У Европи смо имали Стогодишњи рат, али је и он завршио. Тако ће и овај. Била би катастрофа ако би овај рат завршио с тиме да Русија има под контролом 21 одсто украјинске територије као што је то случај данас. Рат мора завршити и на начин који разрешава позадинске политичке препирке, који су у корену сукоба. Украјина мора да има суверену контролу над својом територијом, својим градовима. Руске снаге морају да напусте територију Украјине. Украјина мора да добије много јаче безбедносне гаранције него досад. Руси су својевремено рекли да ће само узети Крим па су наставили даље. То се мора једном заувек зауставити. Украјина мора да има сигурносне гаранције иза којих је велика сила која би увек спречила Русију да користи своју војну силу. Нема смисла да Русији допустимо да се консолидира, поправи своју војну технику и опет покрене неки рат за неколико година.
Како гледате на реакцију Еуропске уније на Путинову агресију на Украјину?
– ЕУ је остала јединствена, то је велика ствар. Сигурно ће бити теже то јединство задржати у будућности, јер различите чланице имају различите интересе. ЕУ треба да иде корак по корак и да помогне чланицама које су нарочито зависне о руском плину и осталим енергентима. Можда је највећи задатак паралелно спровођење трансформације у зелену економију, јер санкције саме по себи неће бити довољне.
Вратимо се на Балкан. Треба ли државе из региона хитно примити у ЕУ како би се заштитиле од руског утицаја, најпре преко Републике Српске?
– ЕУ је коначно схватила да је ово важна тема. Прошла политика је била лоша, сву одговорност за приступање је стављала на леђа земаља из регије, ЕУ је ту морала више помоћи и бити активнија у томе да помаже трансформацију. Сада опет имамо доста активности, видимо да је немачки канцелар Олаф Шолц организовао састанак Вучића и косовског премијера Аљбина Куртија. Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок је имала велику турнеју по региону. Активан је и амерички изасланик Габријел Ескобар. Запад показује да му је Балкан поново важан. Европска унија би требало да развије један флексибилнији приступ и земљама које су кандидати за чланство омогућити неке бенефите чланства, нарочито у економском смислу. Тако да би процес приступања био постепен, да се иде тако у интеграцију. Неки у Бриселу мисле да је за то потребно мењати темељне уговоре ЕУ, што никад није лагано, но ствар је у томе да се тражи иновативно решење.
Хоће ли овај рат трајати и за, рецимо, четири године?
– Неки ратови заврше па онда поновно почну. Имам пример из моје домовине Енглеске, у којој смо имали Рат ружа, који је завршио да би се клање онда опет наставило. Овај рат у Украјини заправо траје од 2014. године. У Донбасу су хиљаде људи погинуле у борбама, у гранатирању између побуњеника и украјинске војске. Примирје је стално било кршено. Рат је трајао сваке недеље годинама. Ризик је да од конфликта високог интензитета оду опет у конфликт ниског интензитета, који је и даље смртоносан. Украјина не би могла да преживи као функционална држава без Донбаса и ресурса који су тамо. Мир који ће диктирати само Русија није прихватљив. Зато је право питање не када ће рат завршити, него како ће завршити. У томе морамо помоћи највише Украјини.
Извор: Index.hr
