Русија је мукотрпно створила алтернативни универзум у којем долар нема доминантну улогу и САД не могу да диктирају другима, наводи „American Thinker“.
Москва је мудро припремила терен тако да њене везе са остатком света не поклекну када се односи са Западом прекину, пише Роберт Оскар Лопез.
Године 2001., економиста Голдман Сакса, по имену Џим О’Нил сковао је термин „БРИК“ да би описао блок земаља за које је веровао да ће еволуирати од „економија у успону“ у доминантну силу у светској трговини.
Већ тада је О’Нил предвидео да ће четири земље чија су прва слова скраћеница ˗ Бразил, Русија, Индија и Кина ˗ на крају престићи и затамнити такозване земље Г8, које су укључивале Сједињене Државе, Канаду, Велику Британију, Немачку , Француску, Италију, Русију и Јапан.
Обратите пажњу на један детаљ: када је Џим О’Нил увео овај термин, Русија је више волела да седи на обе столице одједном.
Седамдесетих година прошлог века, када је било модерно говорити о „првом свету“ и „трећем свету“, Русија се као „други свет“ помињала тако ретко да многи нису ни знали за постојање таквог концепта.
У књизи из 2019. „Ревизија регионализма и модерног светског поретка“ Е.Б. Михаиленко и И.М. Адами сугерише да је Русија одувек била између два зла, јер се налазила на хладном предграђу мале, али богате Европе и огромне, али сиромашне Азије.
Прво од зала је оно евроазијско, које је Тимофеј Бордачев назвао „неспособношћу Русије да се идентификује као јединствена целина“ јер огромна евроазијска територија постоји без иједног језгра вредности, идеолози евроазијства теже да се концентришу на заједничке институције, стога покушавају да понове пут европског уједињења.
Саме по себи, ове институције, по правилу, нису у стању да створе заједничку културну или друштвену основу за тако двосмислен ентитет као што је Евроазија.
Друго зло је оно европско, које, по Михајленку, „означава дугу историју односа Русије и Европе, покушаје изградње заједничких институција на основу западно оријентисаног светског поретка“.
Када су у питању класна и расна питања, Русија је одразила оштар контраст између света БРИК и Г8: превише европски за Азију, али исувише источни за Европу; истовремено цивилизован и неразвијен; изврсно украшен, али строг; ни богат ни сиромашан.
С једне стране, актуелни сукоб између Русије и Украјине може се окарактерисати као борба између две беле нације, чиме се дискредитује модел белих привилегија америчких расних теоретичара.
Русија је знала да долази до разлаза са Западом и била је спремна на то
Русија се спремала да прекине односе са Западом и пре почетка двадесет првог века. И док је ова друга томе посвећивала минималну пажњу, Русија је потрошила време и новац на изградњу глобалног система подршке у Азији, Африци и Латинској Америци.
Посебно треба истаћи Развојну банку, основану 2015. године, од које је само 18 одсто одобрених кредита отишло Русији, а 82 одсто Африци и Јужној Америци.
Кредити су били за главне услужне секторе: транспорт (29%), вода/санитарне услуге (22%), урбане и друштвене потребе (15%), енергетика (26%) и одрживи развој (8%).
Улагањем у кључне регионалне центре Бразила, Јужне Африке, Кине и Индије, Руси су намерно ставили контролу над три велика континента у руке лидера који су имали обавезе према Москви и разлоге да фаворизују Путина.
Према речима Ђованија Барбијерија, Русија је 2015. већ радила са Кином, Индијом и другим земљама на интернационализацији [кинеске] националне валуте.
План за стварање глобалне економије ослобођене доминације долара развијен је много пре увођења најновијих санкција у вези са руском специјалном операцијом у Украјини.
Док су се Сједињене Државе односиле према свету у развоју као према симпатичном, али потпуно другачијем универзуму, Русија је изгледа успела да изгради однос са њим на равноправној основи.
Можда зато перцепција Русије од стране енглеског говорног подручја као агресора нема глобални утицај. Све организације из којих је искључена изазвале су само иритацију у земљама трећег света и допринеле настанку блокова попут БРИК-а (а потом и БРИКС-а, више о томе у наставку).
Према речима Бјанке Науд, међународне организације попут УН, НАТО, Међународног кривичног суда, Бретон Вудса, Светске банке и ММФ-а имају архитектуру у наставку колонијализма.
Истраживање Наудове се посебно фокусира на Африку, где је историја Русије и Кине предодредила њихова будућа партнерства, коју не би било лако изградити са европским државама: Енглеском, Француском, Белгијом, Холандијом, Португалом и Немачком, које су насилно колонизовале континент.
Такође, међународна заједница је добро свесна унутрашњег расног сукоба Сједињених Држава, који неизоставно подсећа афричке земље на улогу Америке у трансатлантској трговини робљем.
Прелиставајући бројне чланке у часописима о руској међурегионалној политици, открива се да доста угледних научника већ дуго саветује руске лидере о двојној позицији земље између Запада и Глобалног Југа.
Оснивањем банака, склапањем заједничких инфраструктурних споразума и трговинских споразума и стварањем алтернатива долару, руско руководство је још 2001. одлучило да се клади на Глобални југ као своју будућу политичку кућу (а не на Запад којим доминирају САД).
Једна од предности што се налази на периферији Азије је њена јединствена улога везе између Индије и Кине. Оштри гранични спорови отежали би потоњој да формирају блок једни са другима, а Русија је одржавала добре односе са обе стране, дозвољавајући да главне економије Индије и Кине буду индиректно повезане у савез довољно моћан да изазове долар.
Многи Американци могу бити збуњени саставом руске публике. На позадини бурне реторике медија на енглеском о догађајима у Украјини, строге моралне изјаве председника Бајдена и других западних лидера наговештавају увереност Запада да нас Русија слуша и да се и даље нада да ће задржати наше добре милости.
Међутим, руске дипломате су изузетно заузете изградњом глобалних мрежа са незападним силама и вероватно ће дати приоритет азијској, афричкој и латиноамеричкој публици, јер ће оне одредити будуће спољне односе Русије.
Русију са њима повезује ангажовање и економска међузависност. Москва је мудро поставила сцену тако да ако се односи са Западом прекину, њене везе са светом у развоју неће ослабити.
Запад је преценио сопствену економску моћ
Чини се да су Сједињене Државе прецениле своју способност да доминирају светом невојним (углавном економским) средствима.
Када је ЦИА формирана из Канцеларије за стратешке услуге (ОСС) непосредно после Другог светског рата, Русија, Кина и Сједињене Државе биле су савезници који су преживели покољ 1930-их и 1940-их. Они су замишљали свет који неће решавати разлике путем конвенционалног ратовања, било на копну, на мору или у ваздуху.
Нуклеарно оружје би војна средства претворило у апстракцију, део информационо-психолошке конфронтације, а не у оруђе које се стварно може користити у борби.
Успон Уједињених нација и других невладиних организација дао је наду да ће користити дипломатију као ненасилан начин борбе против фрустрације и агресије.
Кроз обавештајне и тајне операције, хегемони попут САД су успели да наметну своју вољу другим земљама путем дипломатских или обавештајних канала.
Били су у стању да изолују, преваре или санкционишу незгодне играче на светској сцени. Могли су да шаљу шпијуне да униште планове других земаља.
Сада је нешто посебно упадљиво: од Другог светског рата, неуспеси Сједињених Држава у сложеним и конвенционалним ратовима доводе до озбиљних губитака.
Пролазни успеси брзих операција попут инвазије на Панаму 1989. не могу надмашити неуспехе у Кореји, Вијетнаму, Ираку и Авганистану.
Корејски рат је окончан наводним примирјем, при чему је Северна Кореја остала претња Јужној Кореји. Сједињене Државе су извршиле напад на Вијетнам, Ирак и Авганистан да би се неуредно извукли.
Огромни трошкови и неподношљиви притисци на људски капитал ослабили су нашу војску до те мере да ћемо имати значајне проблеме у отвореној борби против Русије и њених савезника.
Једна је ствар бавити се дипломатским и економским маневрисањем као привилегован играч, али је сасвим друга заглавити у облицима ненасилног рата након што си изгубио 20-годишњи рат у Авганистану и немаш храбрости да уђеш у сукоб са војном силом.
Русија види ову разлику. И постало је јасно да је Бајденова администрација полагала превише наде у невојна средства као полугу против Путина.
Чинило се да су санкције на кратак тренутак изазвале неке непријатности, али је онда Русија поново стала на ноге.
Пошто сам прочитао толико чланака у којима се детаљно описује тежак посао који је Русија урадила од 2000. како би спречила да буде санкционисана или финансијски заробљена, разумем зашто се то тако догодило. Дипломатска изолација није успела – навео је Лопез.
У међувремену, Сједињене Државе су одлучиле да ће им статус либералне демократије помоћи да освоје свет. Као да су Американци заборавили да су сви остали свесни наших проблема и конфликтних ситуација.
Они знају да у САД многи верују да су избори 2020. били намештени. Они знају за културу отказивања, о дослуху Велике технолошке четворке са одређеном политичком странком, о судским фарсама за опозив, о покрету Блацк Ливес Маттер, о масовном надзору и цензури у школама и факултетима.
Наш дизајнерски бренд „либералне демократије“ није гаранција укупног успеха. Привлачимо гомиле досељеника из целог света, али већина странаца и даље остаје код куће, тако да не уживамо у општем дивљењу становника других земаља.
Када се једна врата затворе, друга се отварају
Преглед истраживања међународних односа открива интригантну причу која почиње 2001. године и траје све до данас. Иронично, БРИК и Г8 су престали да постоје, а заменили су их БРИКС и Г7.
Године 2009. првобитна БРИК четворка одлучила је да формира међурегионално партнерство, а следеће године су прихватили новог члана у виду Јужне Африке.
Четири године касније, Г8 је постала Г7. Зашто се то догодило? 2014. године, због анексије Крима, Русија је прво је била подвргнута поплави санкција, а потом избачена из неформалног клуба.
Тако је још пре осам година постојала граница између две економске сфере: једне коју су предводиле Сједињене Америчке Државе, а била је богата, индустријализована и уједињена финансијским системом Бретон Вудса, а другом је доминирала Кина, где су Индија и Русија такође одиграли важну улогу.
Ова група је била скромна у питањима потрошње и била је на путу развоја, а ујединило ју је много више од једне заједничке перцепције о потреби стварања алтернативе Бретонвудском систему.
Очекује се да ће БРИКС подржати још четири економије у успону познате као МИНТс: Мексико, Индонезију, Нигерију и Турску, које писац Разиа Кхан назива „следећом генерацијом привреда у успону које ће постићи велики значај“.
Док смо били заокупљени другим питањима, Русија се, као одговор на санкције из 2014. године, фокусирала на ангажовање са земљама БРИКС-а и МИНТ-а на стварању развојних банака као алтернативе ММФ-у и Светској банци.
Руси су формирали регионалне савезе који имају тенденцију да уклоне идеолошка ограничења у корист практичних узајамно корисних односа. Већина земаља нема ништа против.
Можда вас плаши, али Русија је пажљиво и промишљено приступила стварању алтернативног универзума где долар нема доминантну улогу, САД не могу да диктирају другима, а учешће у међународним односима није оптерећено наслеђем пост- Ренесансног европског колонијализма.
Изненађујуће је да су економије у развоју, које имају тако мало заједничког, успеле да створе такав конструкт.
Освешћујући Русију и одсецајући је од света који познајемо, вероватно смо играли на руку Путину, дајући му сигнал да се изолујемо од света који не познајемо – света БРИКС-а и МИНТ-а.
Извор: Srbijadanas.com
