Две недеље после, а рат у Украјини је већ почео да се шири на Балкан, пише Тимоти Лес у новој колумни на сајту Медија центра.
Текст је у целости преузет са Медија центра.
Русија је покренула тај процес непосредно уочи инвазије када је њен министар спољних послова Сергеј Лавров оптужио Албанију, Косово и БиХ да шаљу плаћенике у Украјину и да код куће скривају терористе и дилере дроге.
То шаље јасну поруку Србима да, ако су вољни да подрже Русију у њеном спору са Западом, онда би имали подршку Русије у споровима са својим балканским суседима.
Поруку су чули Срби широм региона. У Босни и Херцеговини, српски лидер Милорад Додик зближио се са Русима, појавивши се са московским амбасадором у БиХ, у тренутку када вец́ина европских лидера избегава њене званичнике. Затим је одржао видео разговор са руским министром иностраних послова Сергејем Лавровом.
У међувремену,Реп.Српска је покушала да заштити интересе Русије, блокирајуцћи санкције БиХ Русији и одупирући се напорима амбасадора БиХ да осуди руску агресију у УН.
У Црној Гори Срби су изашли на улице у знак солидарности са Русијом. У Никшићу су демонстранти држали транспаренте на којима је писало „Срби у Црној Гори – Руси у Украјини“. На дан инвазије, проруска партија Демократски фронт је предводила блокаду главних путева у Црној Гори. Потом је бојкотовала седницу Савета за националну безбедност, спречавајући одлуку о томе да ли Црна Гора треба да учествује у мисији НАТО-а за реаговање на кризу.
У Србији је влада одбила да осуди Русију због њених поступака у Украјини или уведе санкције земљи, инсистирајући уместо тога на праву Београда на неутралност. Савет за националну безбедност издао је сет писаних закључака у којима је црно на бело изнео став Србије.
У међувремену, високи политички званичници понављају руске ставове о природи рата у Украјини – „колатералној штети” притиска Запада, изјавио је председник парламента Ивица Дачић. Проруске групе изашле су на улице у знак солидарности.
Регионални одговор
Ово је неизбежно изазвало узбуну код српских суседа који се плаше да ће Србија искористити руску инвазију као прилику да анектира разне територије насељене Србима на својој граници, уз подршку Русије и пажњу света на Украјину.
Овај страх има утемељење с обзиром на блискост Србије са Русима, са којима дели заједнички проблем да је значајан део становништва заробљен ван матице и који су показали како да овај проблем реше признавањем Доњецка и Луганска.
Њихови страхови су такође у складу са захтевима Срба у Републици Српској за независност, периодичним претњама Београда да ће војно анектирати север Косова и владиним концептом „српског света“ који обухвата разне делове Балкана насељене Србима.
Као резултат тога, они су узвратили. На Косову је влада издала саопштење у којем упозорава на „дестабилизацијске тенденције Русије према западном Балкану“, а поједини политичари су истакли претњу из Србије.
Председница Вјоса Османи оптужила је председника Србије Александра Вучића да „игра по Путиновим методама“. Њен шеф кабинета рекао је за Србију да је руски“ тројански коњ“ и да не сме бити примљена у ЕУ. Мимоза Кусари-Лила из владајуће партије Ветевендосје описала је Србију као „малу Русију на Балкану“. Председница парламента је рекла да се не може искључити агресија Србије на Косово.
У том циљу, министар одбране Косова је позвао Американце да успоставе сталну војну базу на Косову и прихвате земљу у НАТО. Да би ојачао косовску спољну безбедност, премијер Аљбин Курти такође је обећао да ће поднети захтев за чланство Косова у ЕУ.
На домаћем плану, влада је покушала да ојача позицију Косова јачањем полицијског присуства на граници Косова са Србијом и јачањем одбране оснивањем Фонда за безбедност.
Бошњаци су такође превентивно узвратили. Политичари су упозорили на „тежње“ Србије према БиХ и позвали НАТО да распореди трупе. Пробосански амбасадор БиХ у УН-у је подржао разне резолуције у којима се Русија осуђује за агресију и позива на санкције.
У Црној Гори, председник Ђукановић – који није пријатељ Кремља након наводног покушаја његовог убиства 2016 – позвао је на „оштре санкције” Русији, које је парламент прописно одобрио, и оптужио Вучића да нарушава „суверенитет суседних држава и стабилност региона.
Поновно ангажовање Запада
Руска инвазија на Украјину такође је подстакла текући процес поновног ангажовања Запада, који дели страхове Албанаца, Бошњака и Црногораца да би Русија могла покушати да дестабилизује Балкан охрабрујући свог српског заступника.
У Вашингтону, Сенат је тврдио да је „важније него икад“ да администрација продуби свој ангажман и укљученост, након руске инвазије на Украјину.
У Бриселу је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг упозорио да су земље у региону, попут БиХ, „угрожене од Русије“, а комесар ЕУ за спољне послове Жозеп Борел упозорио је да ЕУ мора да „обрати посебну пажњу“ на оно што се дешава на Балкану.
Слична бојазан била је изражена у националним престоницама, посебно у Берлину. У Бундестагу, шеф Одбора за спољне послове Мајкл Рот упозорио је да Русија „доводи у питање постојање“ држава у источној Европи, а државни медији да ће Русија отворити „други фронт“ у БиХ.
Као одговор на ове страхове, ЕУ је појачала своје војно присуство у БиХ по први пут од деведесетих додавањем пет стотина нових војника из Аустрије, Бугарске, Мађарске, Румуније и Словачке. У званичним саопштењима наводи се „погоршање безбедносне ситуације у свету“.
Сенатори су позвали Бајденову администрацију и европске владе да санкционишу оне који подривају „сигурност, стабилност и територијални интегритет БиХ“. У Европи, опција санкција је спорна у Европском парламенту.
Ове мере принуде су поткрепљене поновним позивима да се регион уведе у структуре као што су НАТО и ЕУ које, у добру и злу, остају дугорочно решење Запада за проблеме Балкана.
Сенат је позвао на „интеграцију Западног Балкана у западну Европу“, а конгресмен Ричи Торес је позвао председника Бајдена да прими свог „лојалног савезника“ Косово у НАТО како би се супротставио руском утицају у региону.
У Европи, други су се сложили. Два бивша Висока представника позвала су на брзу и небирократску интеграцију БиХ у ЕУ. Хрватски председник позвао је ЕУ да додели статус кандидата Косову, које се сматра највероватнијом метом српског иредентизма, а Рот је позвао ЕУ да либерализује свој визни режим.
У међувремену, нови немачки изасланик за Балкан Мануел Саразин и известилац Европског парламента за Западни Балкан Виола фон Крамон позвали су Савет Европе да искористи суспензију Русије за пријем Косова. Турски председник Ердоган позвао је на пријем у НАТО.
Да би се отворио овај процес, амерички сенатори су позвали владу да промовише дијалог између Косова и Србије као средство за обезбеђивање признања Србије. У Европи су неки позивали владе да заобиђу Србију и признају Косово без њене сагласности. Немачка политичарка Дорис Пак позвала је пет земаља ЕУ које одуговлаче са признањем Косова да то ураде „одмах“.
У међувремену, ЕУ је од Србије захтевала да зна да ли је са Западом или са Русијом, за коју је тест била њена спремност да уведе санкције. Квинта је лобирала код председника Вучића а Европска комисија је подсетила Србију на њену уговорну обавезу да се усклади са политиком ЕУ.
Словеначки европосланик Клемен Грошељ позвао је у Европском парламенту Београд да јасно изабере да ли жели да буде „део демократског света” или у „савезу са Русијом”. Словак Владимир Билчик је такође рекао Србији да је њен избор одлучујућа спољнополитичка одлука за „много шире односе између ЕУ и Србије“.
Српски страхови
У самој Србији, руководство на развој догађаја није реаговало амбициозно него са тескобом. Министар спољних послова Никола Селаковић изразио је „жаљење“ због избијања сукоба. Вучић је више пута говорио о „притисцима“, „проблемима“ и „дилемама“ док се спољни свет супротставља уоченим ризицима српског реваншизма.
Примарни страх Београда је да ће изгубити Косово од противника који ће, како је приметио Вучић, учинити све што могу „да натерају Србију да падне“. Са Косовом би Србија могла да преговара у потенцијалној размени земљишта са Републиком Српском.
Као одговор на оно што је назвао„све гласнијим захтевима“ за пријем Приштине у НАТО и Савет Европе, Селаковић је упозорио да Сррбија то сматра „опасним политичким кораком“ и претњом за „дестабилизацију политичких и безбедносних прилика“ на Балкану – укратко, провокацијом која би захтевала снажан одговор.
Ипак, Србија није сигурна како да подржи своје ставове у новом геополитичком окружењу. Не може да се дистанцира од Русије како то Запад захтева, а да притом не поткопа своју позицију према Косову. Како је оценио председник парламента Ивица Дачић, увођење санкција би „одсекло грану на којој Србија седи“.
Нити посебно жели да санкционише Русију, традиционалног гаранта Србије који је, подсећају Срби, одбио да осуди Београд или да му уведе санкције током рата на Косову 1999. године.
Међутим, Србија такође разуме да одржавање добрих односа са Русијом сада има своју цену. Како је Русија жигосана као отпадник на Западу, сваки контакт са Москвом ризикује да наруши односе са ЕУ која сада захтева „солидарност“.
Потенцијално,као што су претиле личности попут Карла Билта, Србија би могла да изгуби шансу за придруживање ЕУ, која, иако све више теоретска, представља средство за привлачење новца, учвршћивање процеса либералних реформи и привлачење страних директних улагања.
Ово је помешано са страховима да ли Русија више може или да ли ће бранити позицију Србије у вези са Косовом. Не само да је земља међународно дискредитована, већ је Вучић озбиљно схватио иницијативу Украјине и других земаља да се Русија избаци из Савета безбедности УН.
Да би се ствари додатно закомпликовале, нејасно је где Русија сада стоји по питању територијалног интегритета држава након њених захтева Кијеву да призна отцепљене републике Доњецк и Луганск. Оспоравање независности Косова би поткопало њену позицију према Украјини.
Ноћна мора Србије је, како су извори из владе рекли за поједине београдске медије, будућност у којој Запад манипулативним средствима „гура“ БиХ и Косово ка НАТО-у, остављајући Србију окружену непријатељским војним савезом и подложну санкцијама ако се одупре.
Међу њима су, како медији наводе, повлачење страних инвестиција, санкције банкарском сектору Србије и, како су наводно претиле „неке европске земље“, укидање њеног безвизног приступа Шенгенској зони.
Нова политичка динамика
Ова политичка динамика ће сада обликовати ток догађаја на Балкану док се рат у Украјини наставља током ове године, а потенцијално и касније.
Русија ће подстицати Србе да гурају своје националне циљеве, из жеље за међународном подршком и да изазову проблеме Западу у његовом балканском залеђу, као што Запад ствара проблеме Русији на њеним границама.
Међутим, Русија ће то чинити са позиције све веће слабости како санкције почну да је нагризају, док западна војна помоћ украјинској војсци крвари Русију на терену.
Запад ће наставити да врши притисак на Србе као средство да се супротстави Русији. У БиХ, то ће подићи трошкове за Србе због њихове непослушности и потенцијално их приморати да напусте своје тренутне напоре да се супротставе БиХ држави.
На Косову ће вршити све већи притисак на Србију да постигне споразум којим признаје отцепљену државу. Политичари у Вашингтону и Бриселу претиће да Србија може или да прихвати своју идеју о признавању аутономије или да Запад настави са интеграцијом Косова без обзира на то. Свака идеја о промени граница која би могла имати импликације на позицију Русије према Украјини биц́е у потпуности скинута са стола.
Суседи Србије ће искористити промену геополитике да би стекли своју предност. Бошњаци ће искористити поновно ангажовање Запада у БиХ у опозицији према Србима да одрже свој циљ јединствене БиХ државе, идеално на путу ка чланству у ЕУ и НАТО-у.
На Косову, Албанци ће се опирати захтевима за давање аутономије српским областима, на чему ће Запад вероватно тежити мање енергично, истовремено учвршчујући своју власт над севером земље и јачајучи њену одбрану од било какве потенцијалне војне интервенције Србије.
У Црној Гори, нова, антисрпска влада ће на сличан начин наставити са напорима за изградњу народа одвојеног од Србије, што ограничава улогу Српске православне цркве и просрпских странака попут Демократског фронта.
У међувремену, Србија која је још увек у шоку мораће да смисли како да одржи своје основне националне интересе у новом геополитичком окружењу.
Да ли ће покушати да преброди тренутни период опасности у нади да ће се рат завршити, да ће Русија повратити своју снагу и углед, а Доналд Трамп се вратити у Белу кућу 2024. године, чиме ће се окончати притисак да се одрекне својих националних циљева?
Да ли ће Србија покушати да компензује пропаст Русије приближавањем Кини ради подршке њеном ставу о Косову у Савету безбедности УН? Хоће ли учинити уступке Западу у вези са Косовом у настојању да спасе оно што може од све неповољнијих околности?
Или, ако Србија види да њени суседи добијају предност, да ли ће покушати да превентивно захвати север Косова, што представља самоиспуњавајуће пророчанство о страху Албанаца од српског реваншизма?
Све ово остаје непознато, о чему ће се одлучивати како се догађаји буду развијали. За сада, оно што остаје извесно је да ће, како рат у Украјини буде одмицао, он и даље ширити своје последице на Балкан.
Извор: Medija centar
