26. фебруара Володимир Зеленски, украјински председник, изашао је на телевизију и затражио од страних добровољаца да узму оружје у одбрану његове земље.
Џејк Придеј, 25-годишњи британски учитељ из Кардифа у Велсу, одазвао се позиву. Придеј је провео шест година у британској војсци, обављајући дужности са краљевским инжењерима у Естонији, Кенији и, недавно, у Ирачком Курдистану, где је помагао у обуци локалних милиција 2017. Након што је следеће године ишчашио колено, напустио је оружане снаге. Код куће је почео да предаје вештине које је научио као војник – прављење подвеза и лечење рана – у стручној школи у Кардифу. Већина његових ученика били су младићи у касним тинејџерским годинама, који су „напустили универзитет и тражили неки начин да побољшају своје животе“, преноси лондонски Економист.
Молба Зеленског је привукла његову пажњу: ово је била прилика да упути људе којима су сада потребне његове вештине прве помоћи више него икада. Он је месецима пратио маневре руских трупа на украјинској граници. „Кад год ме видите на мом телефону, нисам на друштвеним мрежама“, рекао је. „Прелиставам вести. Моја партнерка то мрзи. Увек је питам: ‘Јеси ли видела ово? Јесте ли видели ово?’“ Придеј није мислио да је Путиново гомилање трупа блеф. „Није имало смисла ако је све то била смицалица“, рекао је. „Прескупо је држати толико опреме тамо тако дуго.“ Дакле, када је Русија коначно напала Украјину 24. фебруара, Придеј је већ био психички спреман за свој следећи потез.
Неколико дана касније Придеј је обавестио своју школу да узима три недеље паузе и рекао својој вереници да иде у Украјину: „Била је тужна, али је разумела шта је то што треба да урадим. Објаве на друштвеним мрежама сугеришу да свако ко је заинтересован да помогне у ратним напорима треба да контактира украјинску амбасаду у својој земљи. Његов циљ је, рекао је Придеј дипломатама у Лондону, да Украјинцима пружи основну медицинску обуку, фокусирајући своје напоре на „што је могуће више жена, деце и инвалида“. „Не занима ме да будем херој или да умрем“, рекао је особљу амбасаде. „Моје срце иде према људима. И желим да помогнем.” 2. марта је кренуо за Краков у Пољској на карти у једном правцу.
Украјинска амбасада му је рекла да контактира волонтера у Пољској по имену Стаз, који је рекао да Придеј треба да оде у хотел Цицада у пољском пограничном селу Корчова. „Нико никада неће помоћи свима“, сећа се Придеј размишљајући док је путовао у Украјину. „Али ако можете да урадите мало, чак и само за мало времена, морате то пронаћи у себи да бисте покушали. На крају, његов напад на Украјину трајао је само девет сати.
Отприлике у 1 сат ујутру 3. марта, Придеј и још 15 добровољаца угурали су се у бели комби са цивилним регистарским таблицама, који је кренуо за западну Украјину. Уследио је жути комби са још 15. људи. Бугарин у црној капуљачама, који је попио неколико пива Тиские док је чекао у Цицади, седео је поред Придаја током једносатне вожње. Радио је као избацивач ноћног клуба у Лондону и, неколико тренутака након што је ушао у комби, признао је да је неонациста. „Мој план је да убијем што више Руса“, објаснио је он.
Два комбија су лако прошла кроз сваки од шест контролних пунктова. Добровољци су одбачени у базу украјинске војске, гомилу жутих зграда са црвеним поплочаним крововима, нешто пре 3 сата ујутро. Уведени су у једну од зграда у собу без грејања и 25 кревета без постељине. Украјинци су свима проверили пасоше и одбили једног потенцијалног волонтера, Руса који је радио у Даблину. Речено му је, према Придају, да „не постоји начин“ да се пријави.
Придај је око 8 ујутро пробудио украјински војник који је ударио у бубањ. У кантини је новопридошлицама послужен доручак од резанаца и „сок чудног укуса који је мирисао на бензин“. Придај је очекивао да особље процени вештине странаца и покуша да их распореди у одговарајуће улоге – многи добровољци нису имали војно искуство. Мислио је да би могао бити послат у избеглички камп да помогне рањеницима и научи основе прве помоћи.
Уместо тога, координатори су објаснили да се од добровољаца очекује да се боре на првој линији фронта. „Речено вам је да ћете ићи тамо где сте најпотребнији“, рекао је Придеј. Добили би обуку од три до пет дана. Особље их је обавестило да ће прва два дана бити посвећена рудиментарном читању мапа и медицинским вештинама; трећег дана би се делило оружје и добровољци би вежбали гађање на стрелишту; онда би сви – без обзира на њихово претходно искуство – били послани на фронт. Један белоруски анархиста који је прошао обуку потврдио је њену скраћену природу. Рекао је да му је речено да су нови регрути предодређени за Кијев.
Чини се да се легија странаца сада прилагођава. Онлине формулари за пријаву за нове регруте траже кандидате са „војним/борбеним/медицинским искуством”. 1843 часопис је чуо извештаје да је постављен нови командант. Ветерани се сада одвајају од оних који никада нису видели борбу – ови сада пролазе три недеље обуке. Портпарол украјинског министарства одбране рекао је да смо „фокусирани на обучене људе. Необучене људе неће слати на фронт”.
Придај је био изненађен наивношћу оних жељних борбе. Неки добровољци су украјинску борбу упоредили са борбом Курда у Ираку против Исламске државе, али он је знао да су Руси другачија врста непријатеља. „Ово није ништа као борба против терориста“, покушао је Придеј да објасни другим регрутима. „Ви се борите против праве земље, са правом војском, са правом морнарицом, са специјалним снагама и тешким наоружањем и врхунским тактичким способностима. И све то води луд човек.“ Како је рекао својим колегама добровољцима, изгледа да нико није размишљао о томе шта ће се догодити ако Руси заробе странца попут Придеја – ветерана НАТО. „Заробљеници попут мене били би рудник злата за руску пропаганду“, рекао је Придеј.
Најзабрињавајући развој догађаја десио се непосредно после доручка. Добровољци су се постројили и речено им је да је време да потпишу уговор: он предвиђа да ће њихова плата бити 7.000 гривни месечно (230 долара у то време) и да ће морати да остану у украјинској легији страних лица за време трајања рат. Уговор их је ставио под исте обавезе као и све украјинске мушкарце: према ванредном стању, које је Зеленски прогласио 24. фебруара, ниједном мушкарцу између 18 и 60 година није дозвољено да напусти земљу. „Ако имате неке обавезе код куе, изгубићете их“, рекао ми је Придеј. Људи могу изгубити посао или чак своје куће ако заостану у плаћању кирије или хипотеке: „7.000 Гирвнија месечно није одрживо“.
Два друга извора потврдила су часопису 1843 да уговор обавезује добровољце да служе на неодређено време. (Поређења ради, Француска Легија странаца захтева од људи да се прво пријаве на пет година.) Нико од добровољаца са којима је часопис 1843 разговарао није био обавештен о условима уговора пре него што су прешли у Украјину. Извор у украјинском министарству одбране такође је рекао часопису 1843 да је уговор био на неограничен период. Он је рекао да у пракси они који више не желе да се боре могу да поднесу захтев за отпуштање и да је мало вероватно да ће бити одбијени. Између 20 и 30 волонтера је већ било дозвољено да оде након потписивања. Портпарол министарства одбране је негирао да уговор захтева од добровољаца да се потписују на неодређено време, али је одбио да подели копију.
Услови уговора очигледно дају неким људима паузу. Одређени број потенцијалних добровољаца у Лавову у западној Украјини, које је интервјуисао часопис 1843, рекао је да би желео да помогне у ратним напорима, али су опрезни да потпишу документ. Они сада траже друге начине да понуде помоћ.
Придаи је замолио остале волонтере да не потпишу. „Покушавао сам да им објасним шта заиста значи ванредно стање – и да је на Украјини да одлучи када ће се завршити. Може се продужавати и продужавати. Али то нико у бази није објашњавао волонтерима. Само су понављали да сте плаћени за своје услуге.“
„За мене је то варљиво“, рекао је Придеј. „Продају вам сан – можете помоћи украјинском народу! – али онда те бацају на најгоре могуће место у ратној зони.” Придаи је одбио да потпише и рекао је да је одмах замољен да напусти касарну. Још увек је успео да убеди скоро 20 волонтера да не потпишу уговор, тврди он.
Један странац који је потписао био је 21-годишњак из Британије без војног искуства. Рекао је Придеју да је годинама радио на ћорсокацима и да је његова фрустрација расла и расла. Одлетео је у Пољску, а да није рекао ни укућанима ни родитељима: нико у Британији није знао да је отишао. Придај се осећао као да човек потписује своју „смртну пресуду“. (Човек се касније вратио из Украјине.)
Мање од десет сати након што је ушао у Украјину, Придаи је напустио камп и аутостопом се вратио до границе. Последње што је видео у касарни била је група младиђа у купатилу у реду за бријање: припадницима легије странаца забрањено је да носе браде.
Добровољци и даље хрле да се боре. Пламтећи црвени неонски натпис пребачен преко крова хотела Цицада најављује да је отворен 24 сата дневно. Шљунковити паркинг је постао сценски терен за играче, плаћенике, добровољце, луталице, мисионаре, легионаре, шпијуне и преваранте који, у било које доба дана, траже неки вид превоза – аутобусе, комбије, аутомобиле – да пребаце њих преко границе. Осамнаестоточкаши су паркирани поред фолксвагена са дипломатским таблицама и возила Црвеног крста натоварених санитетским материјалом. Зелени комби, бивши камион са храном на коме још увек стоји натпис „DELICIOUS FDOO” исписаним избледелим ћириличним словима, реновиран је да постане носач трупа. На шофершајбну је залепљен натпис „ЛЕГИЈА СТРАНАЦА“. Волонтери спавају у аутомобилима, мотори раде да би се путници загрејали.
Унутрашњост Цикаде је укрштање између аустроугарске ловачке куће и салона Дивљег запада. Пола туцета словенских језика одјекује испод његовог косог плафона од дрвених греда. Војни ранчеви низају се уза зид; панцири, шлемови и вреће за спавање гомилају се у ходнику од шанка до трпезарије, где мушкарци ланчано пију инстант кафу и пиво и секу на свињске шницле. Скупљају се око својих телефона, прегледавају мапе и вести.
Сваке нођи можете срести француске стране легионаре, бивше војнике из Балтика и америчке лудаке који се пале на „Рамба“ и „Тop Gun“ који жуде за пуцањем на свог старог хладноратовског непријатеља. Бивши пилот из Луизијане који је био на четири туре у Авганистану, продао је свој камионет да финансира свој пут у Украјину. „Овде сам само да пуцам“, рекао је са осмехом. Има балканских бораца у карго панталонама; Немачки хипстери који су постали гонзо хуманитарци; украјински војни аташеи са црним пиштољима у футролама у фармеркама; Мормони из Јуте; и средовечна Норвежанка решена да олакша терет украјинским мајкама и узме калашњиков у духу солидарности.
Литвански добровољац искусан у противоклопној борби носи дуксерицу на којој плаво-жутим словима пише „Руски военниј кораблʹ, иди нахуј“ („Руски ратни брод, иди јеби се“), одговор украјинских војника стационираних на Острву змија у Црном мору када им је руски поморски брод наредио, неколико сати након инвазије, да положе оружје. Пријатељи Литванца су му поклонили дуксерицу као поклон. Извадио је телефон и скроловао до фотографије тетоваже крсташа на коњу коју је недавно улепшао преко својих груди. „Бринем се да ће се, ако Путин освоји Украјину, следеће окренути Литванији“, рекао ми је. „Дакле, ја се овде борим за сопствену земљу колико и за Украјину“.
Извор: Курир.рс/Економист
