Рат у Украјини је подстакао позиве Кине да се укључи у међународну кризу, а аналитичари сматрају да је земља у доброј позицији да преговара о прекиду борби.
Украјински министар спољних послова је наводно затражио од Кине да се укључи, док су европски лидери у уторак позвали кинеског лидера Си Ђинпинга. Када је рат почео пре две недеље, одговор Кине био је запањујуће предвидљив: Запад је крив, санкције су контрапродуктивне и све стране треба да буду уздржане, пише ЦНН.
Али 10 дана касније, министар спољних послова Ванг Ји је удвостручио своју подршку Москви, назвавши Русију „најважнијим стратешким партнером своје земље“.
Одговарајући на све веће наде да би Кина могла да искористи свој утицај у Москви за посредовање, он је рекао да би земља то могла да учини „када за то буде право време“.
Другим речима, не у неком значајном временском оквиру који би зауставио крвопролиће.
Кинеска суздржаност није новост
Кинеска уздржаност није ништа ново. Западни лидери су деценијама гурали Кину да буде стратешки партнер или заинтересована страна у глобалном међународном поретку.
Али реалност је да је Кина толико опседнута уским скупом питања да не може бити више од карактерног актера на међународној сцени, пише ЦНН у својој анализи.
Кина оштро реагује на два домаћа питања, Тајван и људска права.
Земље које се не придржавају става Кине према Тајвану (да се мора вратити Кини, без обзира шта њени становници мислили) су немилосрдно прогањане. О другом кључном питању, питању људских права, Кина каже да се свако ко тврди да је универзалан меша у унутрашње послове Кине. Кина заправо не мари за већину других питања.
Дрога, тероризам, јавно здравље, климатске промене… Кина има интересе у свим овим питањима, али ретко преузима вођство. У најбољем случају нуди неколико идеја, а затим и споразуме других земаља.
Домаће бриге
Овај кратковид фокус на домаће бриге био је посебно изражен под Си Ђинпингом, најмање космополитским лидером који је водио Народну Републику скоро пола века.
Сија је одгајао један од оснивача земље, он је био први лидер који је рођен и одрастао у Народној Републици. Има релативно ограничено образовање (што није његова грешка јер је то због политичких превирања у Маовим годинама), пише ЦНН.
Сијева визија је да поново створи Кинеску комунистичку партију генерације свог оца. Убрзо након што је партија преузела власт 1950-их, за њу се говорило да је непоткупљива, популарна… Сјијев главни циљ је јачање партијске контроле над економијом, политиком, образовањем и мањинским областима као што је Синђанг или релативно аутономним регионима као што је Хонг Конг.
Зато је илузорно мислити да Кина може да игра конструктивну улогу у Украјини. На папиру, то има смисла. Кина је последње велико тржиште Русије сада када је Запад у великој мери прекинуо везе са њима. Си дипломате би лако могле да „ухвате Русију за уво“ и суптилно сугеришу да би нека врста нагодбе била корисна за све стране, пише ЦНН.
Такође би било у најбољем интересу Кине да предузме такав корак. Кина се обогатила у међународном поретку који Путин жели да уништи. На крају крајева, мора да се такмичи са водећим светским земљама, а за то јој је потребан отворени светски систем са слободним протоком капитала и идеја. Спајање са нефункционалним државама попут Русије само вуче Кину надоле.
Али играње посредника би захтевало од Кине да се дистанцира од Русије након што се хвали да њихово пријатељство „нема граница“. Уместо тога, Кина ће вероватно деловати неутрално, али ће наставити да показује симпатије према Русији. Ако је Запад умешан у спор са Русијом око Европе, онда Кина побеђује. Нема смисла да се Кина меша у спољне спорове.
Боље је држати се подаље од сукоба, видети ко ће вероватно победити, а затим закључити послове, закључује ЦНН.
Извор: INDEX.HR
