Успон Кине и Русије, економске и политичке кризе у САД и ЕУ, низ војних и политичких неуспеха НАТО земаља (Авганистан, Ирак, Сирија) показали су да се светска политика и економија крећу ка мултиполарном поретку
Украјина је данас бојно поље Русије и САД. Управљачке елите у Кијеву направиле су крупне грешке и сада цену за то плаћа невино становништво ове земље. Шта хоће Русија? Шта су циљеви САД и њихових сателита, окупљених у НАТО-у?
Русија се у Украјини бори за опстанак. Непријатељ је на њеним границама, баш као 1941, 1914. и 1812. године. У исто време, Русија је објавила да ће заштитити руски народ који су украјинске власти изложиле асимилацији и уништењу.
Велике силе не трпе улазак противника на подручја која чине безбедносни омотач око њихових граница. САД су због пребацивања совјетских ракета на Кубу 1962. године биле спремне да покрену Трећи светски рат.
Велика Британија ушла је у Први светски рат тек пошто је Немачка напала Белгију и запретила да ће изаћи на обале Ламанша. За велике силе незамисливо је да било ко може да угрози сигурност њихових грађана; од њихове воље, напротив, зависе судбине осталих, мањих и слабијих држава.
При томе, Украјина за Русију није оно што је Куба за САД или Белгија за Британију. Није реч само о томе да ће ракете из Украјине муњевито стизати до Москве. У Кијеву је настала прва руска држава, ту је крштен и ту и данас живи руски народ.
Истраживачи су одавно проучили и објавили изворе који сведоче о обећањима датим Михаилу Горбачову и Едуарду Шеварнадзеу да се, уколико Совјетски Савез дозволи уједињење Немачке, НАТО неће проширивати, како је то говорио Џејмс Бејкер, „ни педаљ према истоку” (Not one inch eastward).
Само на интернет страници „National Security Archive” 12. децембра 2017. објављено је 30 америчких, британских, немачких, француских и совјетских докумената из 1990. и 1991. године са гаранцијама о неширењу на исток, које су Совјетима, поред Бејкера, давали Џорџ Буш старији, Хелмут Кол, Ханс Дитрих Геншер, Франсоа Митеран, Маргарет Тачер, Џон Мејџор, Даглас Херд, Манфред Вернер и Роберт Гејтс.
НАТО је потом, служећи се локалним политичким елитама, разорио Југославију. У непосредна борбена дејства против Срба ступио је 1994. године. Усред агресије против СР Југославије 1999. године, упркос свим руским упозорењима, НАТО је умарширао у Пољску, Чешку и Мађарску.
Већ 2004. стигао је готово до предграђа Санкт Петербурга, заузевши бивше совјетске републике Естонију, Летонију и Литванију. Тада су у НАТО примљене и Бугарска, Румунија, Словачка и Словенија. У Хрватску и Албанију НАТО је ушао 2009, у Црну Гору 2017, у Северну Македонију 2020. У војнополитичком и геополитичком смислу НАТО и Европска унија показали су се као две стране исте медаље, као делови истог организма.
Украјини и Грузији чланство у НАТО обећано је на конференцији у Букурешту 2008. године. Овим двема бившим совјетским републикама није остављена могућност да буду војно неутралне, што је за Кремљ тада било задовољавајуће решење.
Уследила је, исте године, успешна руска војна акција у Грузији у име одбране Јужне Осетије, али са јасном намером да се спречи улазак НАТО-а у Грузију. После небројених упозорења, рат у Грузији из 2008. године био је више него изричита руска порука, упућена НАТО земљама.
Успон Кине и Русије, економске и политичке кризе у САД и ЕУ, низ војних и политичких неуспеха НАТО земаља (Авганистан, Ирак, Сирија) показали су да се светска политика и економија крећу ка мултиполарном поретку.
Вашингтон и Брисел остали су, међутим, слепи за промене и глуви за поруке које су им стизале из Москве и Пекинга. Уз подршку САД и ЕУ, у Кијеву су државним ударом 2014. године срушене легално изабране власти. НАТО је потом претворио Украјину у војни арсенал и средство даљег продора ка истоку.
Украјинске власти обзнаниле су спремност на стварање сопственог нуклеарног наоружања. Неонацистичка русофобија у Украјини није наишла на било какву озбиљнију критику на западу Европе.
После спаљивања живих људи у Одеси и обрачуна са Русима из 2014. године, руска култура и језик у Украјини су подвргнути асимилацији. На истоку, где су Доњецка народна република и Лугањска народна република прогласиле независност, украјинске снаге већ осам година убијају руске цивиле, што наилази на громогласну тишину у западним медијима.
На поновљене захтеве Русије да отпочну свеобухватни преговори и на гомилање њених трупа на граници са Украјином, одговорено је појачаним нападима украјинске војске на цивилне циљеве. Циљ руске војне интервенције сада је, како је речено, „демилитаризација и денацификација” Украјине.
Постоји ли објашњење за овакве потезе САД и ЕУ? Одакле долази та спремност да се погази дата реч? Одговори се морају тражити у дубљој прошлости.
Безбројни су примери кршења обећања, па и писаних споразума, које су западноевропски колонисти постизали са староседеоцима Америке, Азије и Африке. Они се, једноставно, нису сматрали обавезним да одрже реч дату „инфериорним народима”.
Вера у сопствену изабраност пред Богом и историјом укорењена је у учењима Римокатоличке цркве и неколико протестантских деноминација. Некадашњу религијску и расистичку реторику само је заменио либерални, политички коректни дискурс о људским правима и слободама.
Како је то у књизи „Распад нација: поредак и хаос у 21. веку” (2003) отворено написао Роберт Френсис Купер, један од идеолога „новог либералног империјализма” и некадашњи посредник ЕУ у преговорима између Београда и Приштине, „постмодерне државе” (ЕУ, Британија, САД, Јапан) не деле исте вредности и не живе у истом времену као „модерне” и „премодерне државе” и зато имају право да у односима са њима користе „двоструке стандарде”, „силу, превентивни напад и превару”.
Овде није реч само о томе да управљачке елите НАТО земаља нису у стању да се помире са измењеном реалношћу. Реч је о много дубљој историјској инерцији која потиче из давног 13. века, када су почели крсташки походи западног света на византијски, руски, српски православни исток.
Походи на Русију настављали су се у име римокатоличке и протестантске вере (Пољска и Шведска у 17. веку), „слободе, једнакости и братства” (Наполеонов поход из 1812), нарушене равнотеже снага (Кримски рат 1854), новог немачког, расистичког поретка (инвазије из 1914. и 1941).
Мисионарски жар и више или мање прикривена верска мржња до данас су остали исти. Ратни поклич тевтонских витезова у походу на Русију, „Бог је са нама” (Gott mit uns), био је исписан на шналама опасача немачких војника из 1914. и 1941. године.
У „Мојој борби” Хитлер се дивио расистичким режимима које су Енглези успоставили у својим колонијама и у северној Америци. Како је приметио Марк Мазовер, он је такав поредак хтео да успостави у Русији, на европском, словенском истоку.
Догађаји у Украјини део су веома дугих историјских кретања. Читалац који познаје историју знаће на којој су се страни, у тим одсудним догађајима и процесима, налазили Срби. У Украјини се одлучује и наша судбина.
Извор: Милош Ковић- политика.рс
