Супруга певача Аца Пејовића преживела је праву агонију пре седам година, а уз њу је све време био муж.
Једном приликом Аца се кроз сузе присетио животне драме када му је супруга Биљана била на ивици смрти.
– Биљана је била здрава жена, никад није имала проблема, није ни знала да има те анеуризме. То је као један балон који се створи на крвном суду, она је имала то урођено и то две на очним аортама. Три дана се жалила да је глава болела, али ништа нешто другачије него иначе. Тај дан само се срушила у амфитеатру пред студентима док је држала предавање и одмах су је одвели у Ургентни центар. То ишчекивање тамо, док она лежи на столу, ћу заувек памтити. Те ружне сцене које човек мора да гледа, како износе сваких пола сата по једно тело у црним кесама, само седиш и чекаш и пролази ти кроз главу да доктор изађе и каже теби „то је то“. Тад сам звао, пошто имам пуно пријатеља доктора са којима се дружим, и одмах су ми притекли у помоћ. Додуше једна млада докторка ме је увела унутра, тад нисам знао уопште шта су анеуризме, била је млада па ми је деловала неискусно, али не замерам јој. Она је рекла, да се она пита, она би је оставила да је прати до ујутру, што би било 100 одсто кобно за њу, јер је морала одмах на операцију. Од 1.000 једно преживи, кад пукне анеуризма, то су ми касније рекли. Онда је дошао мој пријатељ и доктор Зоран и брзо су је пребацили на неурохирургију и ту је доктор Тасић прихватио и данас сам му захвалан као брату. То се све дешава у 12 увече – причао је певач, па наставио:
– Те вечери не могу заборавити, цела српска естрада је била код мене. Тад сам схватио да су ми прави пријатељи, показали су ми љубав и поштовање. Толико су ми снаге дале колеге, од Цеце, Брене, Бобе, Зорице и Кемиша, Бекуте и Мрке, Жике Јакшића, Рака Марић, Лукас, Тропико, не знам ко није био у Ургентном уз мене, дошли су сви у болницу. Било је 150 људи од тога 70 одсто са естраде. Сећам се, крећу да је воде на операцију и зову моју децу да је виде, јер је то можда последњи пут да је виде. Шест и по сати је трајала операција, ми смо остали до 7 ујутру у Ургентном – испричао је Пејовић те додао да је након операције кренула нова борба за Биљанин живот.
– После операције било је ужас видети је како лежи обријане главе, са резовима. После тога ужас је био клинцима објаснити шта су могући сценарији. Нисам дозволио никоме да ми долази кући, хтео сам да будем сам са својом децом, и онда седнем, загрлим их и кажем – можемо да останемо без маме, али све то прође, издржи некако човек. Све време ми је била на памети та Цецина песма “Жив се човек на све навикне”. Те прве вечери, од стреса или чега већ, деси се да старија ћерка има неко тровање, спава у купатилу поред шоље. Средња има проблем са зубом, најмлађа добије температуру у пола ноћи. Зовем доктора да да инфузију старијој ћерки и онда кад их сместим у кревет, одем у своју собу и из све гласа се дерем и вриштим и молим Биљу да не умре и да ме не остави – испричао је Пејовић.
Он је је тада открио колико је Биљани било тешко да се опорави, али породица је све време била уз њу.
– Три месеца након операције траје њена борба. Првих месец дана причала је неповезано, људи после тога поново уче да причају, да ходају. Она јако воли музику и онда сам јој пуштао Мерлина, нема она појма где је, али певуши. Кад је могла да устане, узмем је па онако плешемо по болничкој соби. Она се не сећа ничега, али плеше. Та три месеца у њеном животу су избрисана у њеном памћењу. Кад је дошла кући није знала где се налази. Неповезано је причала стално, често сам звао доктора да видим да ли је то нормално и до када би могло да траје. Пуно сам ишао у цркву и молио се, и мислим да ми је то помагало, налазио сам тамо мир. “Вратила се” кад је доживела благи шок јер је видела како изгледа, погледала се у огледало и рекла нам: “Па добро, маму вам вашу, па је л’ видите на шта личим, што ми нисте бар обрве и науснице почупали?”. Ми смо се смејали, ту се бринемо да ли ћеш преживети, а ти бринеш о насуницама – открио је певач.
Ацо Пејовић истакао је да га је ово искуство много променило.
– Било је јако тешко, јесам грцао увече кад сам сам, хоћу да се угушим од суза, јер ми се живот променио у току ноћи. Али нисам дозвољавао да се стално плаче и пада. Најмлађа ћерка је тад рекла Биљи како је не воли и онда смо то тумачили како, зашто. Сад кад је одрасла је признала да је то рекла у афекту, јер је то за њу тада значило да мама хоће да је остави. Много пута сам рекао, такво искуство не бих пожелео највећем душманину. Сва та брига, буђења у току ноћи, па стрес кад телефон зазвони ујутру, онда се спремаш шта ћеш ако буде најгори сценарио, шта ћеш деци да кажеш. У том моменту је најбитније да будеш прибран и да се бориш, да не поклекнеш. Мислим да је њу спасила љубав и молитва свих људи који су бринули за њу – рекао је Пејовић те додао:
– Од тад сам променио многе ствари, имао сам људе са којима нисам говорио, био сам пргав, али сам од тад спустио лопту и измирио се са свим људима. Пружио сам им руку и мислим да је праштање једна врхунска хришћанска особина и да треба да праштамо. Живот је превише кратак да бисмо га користили за љутње и мржње.
– После свега што је било са Биљаном, ова године ми је најгора. Остао сам без мајке, то ми је јако тешко пало, био сам врло везан за њу. Такође сам остао без великог друга и пријатеља Бора. Прележао сам корону, али са неким блажим симптомима. Два дана сам осећао то распадање, малтене одвајање мишића од кости, кожа те боли, али хвала богу све је то прошло. Зато је порука да људи остану код куће, да не излазе и некога заразе. Зашто бих долазио у ситуацију да неког носим на души ако га заразим – рекао је Ацо Пејовић 2020. године у емисији „Преживели“ на К1.
Извор: Курир.рс
