Новак Ђоковић и даље је тема број један у светским медијима, а новинар „The Guardian“ Џонатан Лиј посветио му је занимљив коментар.
Колумна под називом „Ђоковићев циркус покренуо је токсичну ланчану реакцију неповерења и огорчености“ наишла је на много реакција и једна је од „шерованијих“ на друштвеним мрежама.
Преносимо вам је у целости:
„Новак Ђоковић се борио са аустралијском владом на исти начин на који се бори против ривала на тениском терену – пркосом и одлучним одбијањем да изгуби, сваком „алатком“ која му је била на располагању и последњим влакном свог бића, са непоколебљивом и месијанском вером у своју превласт. Оспоравао је своју депортацију као да је то била кључна тачка свега, као да је то била његова последња борба против свега. Овај пут се, међутим, догодило нешто запањујуће. Изгубио је.
Ђоковић није навикао да губи. Када то уради, тежи да то објасни као производ сопствених грешака. Он љубазно честита својим противницима, али на крају оставља утисак да он одлучује ко побеђује, а ко губи. Његова колекција трофеја и рекорда – 20 гренд слем титула, највише недеља на светском броју 1 у историји мушког тениса – сугерише да је вероватно у праву. Али и у томе је имплицитна тврдња о контроли и индивидуалној неосвојивости: то је мој посао и ја ћу се сам њиме бавити.
Проблеми настају када почнете да мешате тврде, беле линије тениског терена са неуредним компромисима света у целини. Ђоковић тешко да би био први професионални спортиста који живи у заблуди да његова врхунска спортска способност даје неку врсту елитне врлине и постојања, заштитни зид против надзора, процене и осуђивања. Нити би био први који је побркао свој атлетски дар са стручношћу у другим областима: животном стилу, здрављу и медицини, чак и политици.
„Могу да вам покажем како да промените не само своје тело, већ и целокупно искуство живота“, обећава он у својој књизи из 2013. године: делом аутобиографија, делом водич за исхрану и предзнак културе утицајних на Инстаграму која повезује исхрану, ментално здравље, телесни нарцизам и алтернативну медицину у сјајном, продајном паковању.
Ниједан спортиста није дужан да остане у својој траци. Али свако ко користи своју славу, моћ и привилегију на овај начин има одговорност да то чини пажљиво, да се прерачуна са последицама својих избора, да препозна када су они постали контрапродуктивни. А можда и најузнемирујући аспект последње две недеље, када је Ђоковићев циркус изашао са аеродрома у Мелбурну и кренуо на наше паметне телефоне и телевизијске екране, јесте начин на који су Ђоковићеви избори ослободили силе и струје далеко веће од њега, или чак тениса: отровна ланчана реакција неповерења и огорчености која би нас могла одвести у нека екстремно мрачна места.
Могли сте то да видите у узаврелој гомили која се окупила испред Ђоковићевог хотела да се буни против аустралијских закона о вакцинама. То можете видети у српским политичарима који покушавају да редефинишу овај спор око папирологије као параболу слободе против тираније.
„Могли сте то видети и у недрима интернета, где је један покрет завере означио Ђоковића за свог „анти-вакс хероја“. Што је, ако ништа друго, један од начина да се реши GOAT дебата.
Без сумње би Ђоковић одбацио многе разлоге који сада покушавају да „тргују“ његовим именом и ослањају се на њега. И наравно, ове ствари су увек биле ту у разним облицима. Али, захваљујући Ђоковићу и његовој ратоборности, сада има већу платформу, пажњу и замах, сочива и микрофоне. Постоји време за распиривање ватре и време за обуздавање ствари, а када Најџел Фараж путује у Србију да упозна ваше родитеље и позира за фотографије у вашој соби за трофеје, то време је вероватно прошло.
Постоји природно искушење да се и сам Ђоковић у свему томе види као несрећни невини, лаковерни идиот са својом лековитом водом и чудном науком који се игра играчкама о којима ништа не зна. И да, овде постоји опортунизам са обе стране. Ђоковићев третман од стране аустралијске владе и њене „ребрасте жабе од трске“ од премијера био је мучан призор. Аустралијан опен као турнир је ослабљен и засенчен.
Али хајде да се не претварамо да овде имамо посла са два супротстављена аргумента једнаке вредности. Ђоковић није само неки „њу-ејџ ингеније“ који је означио погрешно поље на формулару. Требало би да се подсетимо да је прошлог месеца био позитиван на Ковид, а затим је изашао право из куће да се фотографише. Ово је човек који је учинио више од било ког од водећих играча да нападне принцип једнаке плате у тенису, са својим инсистирањем да се „жене боре за оно што мисле да заслужују, а ми да се боримо за оно што мислимо да заслужујемо.
Сам Ђоковић је објаснио како се његова политичка гледишта укрштају са његовим уверењима о здрављу и медицини. „Одрастајући у комунизму, нисте научени да будете отвореног ума“, пише он у својој књизи. Људи на врху су уверени у то да не доводимо у питање оно у шта нам је речено да верујемо. Било да је у питању комунистички владар или владари прехрамбене и фармацеутске индустрије, људи на врху разумеју да већину нас води страх.
У средишту Ђоковићевог погледа на свет је, дакле, непоколебљиво веровање у моћ самоостварења, у слободу појединца да мења свој свет, без обзира на последице других. То је иста либертаријанска линија која се провлачи кроз „анти-вакс“ покрет, америчку десницу и значајан део енглеског националног идентитета, због чега није изненађујуће што бирамо лидере који верују да су правила за мале људе.
Можда је због тога Ђоковићев случај подстакао тако јака осећања. Које су наше одговорности једни према другима? Колико отворене треба да буду наше границе? Где престаје право на личну слободу и почиње дужност према другима? Ко уопште може да доноси ове одлуке? Када је Ђоковићев авион полетео у недељу увече, било је примамљиво видети ово као крај. У ствари, шира борба тек почиње“, пише новинар портала „The Guardian“.
Извор: Курир.рс/“The Guardian“
