На месту где је данас велика рупа у земљи предвиђена за отпад из рудника Чукару Пеки, такозвано јаловиште, Миодраг Живковић до прошле године је обрађивао земљу. У околини Бора, живео је од око шест хектара имања – шума и њива са којих је добијао храну за стоку. Земљиште му је принудно одузето у експропријацији, а крупну стоку је распродао јер нема од чега да је храни. Данас, каже, живи од 14 хиљада динара инвалидске пензије.
„Ми смо од домаћина на селу постали социјални случајеви“, започиње своју причу Живковић за ЦИНС, који покушава да наплати имовину свог оца Петра.
Све је почело када је, у априлу 2020. године, држава прогласила јавни интерес за експропријацију за подручје рудника Чукару Пеки, у власништву кинеске компаније Зиђин Мајнинг (Зијин Мининг). Миодраг Живковић је добио решење о експропријацији, односно принудно му је одузета земља, за коју је накнаду требало да плати компанија. Он се састао са представницима Зиђина у просторијама Градске управе у Бору, али до договора није дошло. Наиме, компанија му је понудила ниску цену – нижу од тржишне вредности, према процени Пореске управе. Имање од кога је живео Пореска управа је проценила на око 22 милиона динара и он се са тим слаже.
У очекивању такве понуде, Живковић мора у Основном суду у Бору да води поступак против компаније. Компанија, наиме, тражи поновно вештачење којим би могла да обори ту цену.
„Мултинационална компанија која је пуна пара, а ми смо без динара у џепу и ми треба да се са њима рвемо по судовима. Људи са села, то смо изабрали да будемо. Нити смо писмени нити имамо неке паре да уложимо у адвокате“, пожалио се Живковић, који се плаши и загађења које прети овом крају.
У хладној сали месне заједнице села Слатина, код Бора, са новинаркама ЦИНС-а седе и други мештани овог краја. Људе различитих профила и животних околности за један сто окупља иста брига – да ли ће на суду успети да добију кинеског инвеститора и правично наплате хектаре њива и шума који су им принудно узети у експропријацији зарад рудника Чукару Пеки. Земља која се генерацијама преносила њима је, кажу, одузета преко ноћи, а проћи ће године пре него је наплате на суду.
Због проблема са наплатом, у току је 12 поступака против Србија Зиђин Мајнинга (Сербиа Зијинг Мининг) пред судом у Бору. Према подацима суда, већина предмета чека вештачење. Један решен поступак тренутно по жалби чека одлуку Вишег суда у Зајечару, а један је враћен на поновно одлучивање.
ЦИНС открива проблеме које је донела експропријација, на штету становника Слатине. Мештани који су натерани на продају имовине, а желе правичну накнаду, осуђени су на дуге процесе у којима судови одлучују о њиховој судбини – али им то не гарантује правду.
Тренутна верзија новог Закона о изменама и допунама Закона о експропријацији то неће променити. Он је последњи у низу прописа којим се шири могућност експропријације у корист приватника, а на штету грађана, сматрају саговорници ЦИНС-а.
У случају Горана Димитријевића вештаци су на суду умањили цену коју Зиђин треба да плати. Пореска управа сматра да је Димитријевић имао њиве, пашњак и шуму вредне скоро 6,6 милиона динара, али је суд тражио од компаније пет и по пута мање – нешто више од 1,2 милиона динара.
Према пресуди до које је ЦИНС дошао, оборена је цена Пореске управе, а прихваћена је процена вештака.
Адвокат са вишегодишњим искуством у раду на предметима експропријације, Предраг Савић, објашњава да је одлука суда у Димитријевићевом случају недопустива:
„Мислим да је та одлука (где им је плаћено испод цене коју је одредила Пореска управа) дискриминаторска и да је врло лоша и за владавину права“.
Он објашњава да компанија Зиђин жели да што јефтиније дође до земље и да је то њено легитимно право, али то није у складу са судском праксом. У једној пресуди Уставног суда, додаје Савић, пише да процена Пореске управе представља најнижу цену коју суд може да одреди.
Горан Димитријевић се жалио на одлуку основног суда па чека пресуду Вишег суда у Зајечару.
„Ми не желимо и не можемо да спречимо рударство. Али зашто ми, појединци, да будемо жртве тог рударства? Ми смо тренутно жртве“, закључује.
Из компаније Зиђин за ЦИНС потврђују да се иначе у поступку експропријације исплаћује тржишна вредност непокретности, коју одређује локална канцеларија Пореске управе.
Међутим, након што је проглашена експропријација, Пореска управа је без образложења вишеструко увећала тзв. тржишну вредност непокретности, тврде у компанији. Та цена, сматра Зиђин, није реална, јер би то значило да земљиште 5, 6. и 7. класе у Слатини код Бора вреди вишеструко више од нпр. најплоднијег земљишта 1. класе у Војводини.
Тако је, објашњавају, и настало неслагање са неколико власника из Слатине и одлазак на суд.
Новац од експропријације се годинама чека
Проблема има чак и када суд пресуди у корист мештана, наводи се на сајту ЦИНС-а. То показује пример Ивице Тодоровића из Слатине. Наиме, Основни суд у Бору тражио је да му Зиђин исплати за земљу цену коју је прописала Пореска управа, али је ту одлуку поништио зајечарски суд. У јуну 2021. предмет је враћен суду у Бору да поново одлучи о њему.
У својој књизи „Искорак ка правди“ адвокат Предраг Савић говори да је пракса враћања поступка на поновно суђење непремостива препрека и један од највећих проблема у пракси.
„То представља повреду права поступања у разумном року“, пише у књизи. Овакви поступци су хитни, наводи, али ранији власници имовине чекају годинама да се одреди накнада и исплати новац.
У реалном року судски поступци могу да се заврше за 2-3 године, а у екстремним случајевима могу да трају и више од 10. Савић закључује да мештани околине Бора могу да „заштите своја права само ако имају адекватну правну помоћ“. Проток времена због трајања судског поступка људима се надокнади каматом.
Комплетну причу прочитајте на сајту ЦИНС-а.
Извор: CINS
