Интервју Муамера Зукорлића, народног посланика и лидера Странке правде и помирења, за портал Телеграф.рс на Сајму медија
Како одговора на тешке оптужбе Расима Љајића, али и какав је његов став о захтеву да се забрани „Горски вијенац“? Како коментарише захтеве Сулејмана Угљанина за редефинисање положаја Рашке области, али и да ли ће ући у Владу Србије, само су нека од питања, која смо поставили Муамеру Зукорлићу, народном посланику и лидеру Странке правде и помирења, на штанду портала Телеграф.рс на Сајму медија.
Да ли Вас ословљавају са муфтија или народни посланиче?
– Ја сам потпуно отворен и неусловљавам људима како ће да ми се обрате. Неки ме ословљавају са „муфтија“, неки са „народни посланиче“, неки са „докторе“, неки са „академиче“, неки са „господине“. Са свим тим титулима ми се може обратити, али оно што јавност треба да зна, ја сам пре две године раздужио административну позицију муфтије.
Административно нисам, али духовно и академски титула остаје док сте живи. Када ми се обраћају и са „муфтија“, нече погрешити. Исто тако и цивилна звања су прихватљива. Људи се обраћају онако како вас доживљавају и осећају и како желе да вас третирају.
С обзиром на то да је актуелан сукоб Вас и министра Расима Љајића, морамо да се осврнемо на његову изјаву, у којој Вас оптужио да сте целог живота пљачкали, отимали, рекетирали, преварили чак и Исламску банку, кријући се иза вере и иза политике, те да сте постали највећи тајкун.
– Мени је жао што то уопште морам да слушам, поготово то што долази од човека који је на позицији потпредседника Владе и министар. Жао ми је што тако огорчење, жестину и увреде Љајић може да изговори само према свом сународнику.
Никада га нисте чули да према неком Србину употреби иједнуод тих речи, а не верујем да није могао наћи некога коме се тако мога обратити. То говори више о њему, него о мени. Поготово када изнесете толико оптужби и квалификација, а да за ниједну од њих не изнесете ниједан доказ.
То су апсолутне лажи и бесмислице. Оне више говоре о једној паници господина Љајића и његове две листе и његовог стратешког партнера Сулејмана Угљанина пред изборе за Бошњачко национално веће. У ствари, један такав обрачун иде њима у прилог, како би се скренула пажња са афирмативних тема, са представаљња наших програма – шта то нудимо.
Поготово, што су и он и Угљанин у врло тешкој позицији, јер су на политичкој сцени и у разним видовима власти скоро три деценије. Они после три деценије не могу показати ниједан киоск у Новом Пазару да су инвестирали. За разлику од мене, који сам радио у сектору вере, образовања, културе, у којима постоје на десетине институција и организација у којима ради преко 600 људи. Те су све установе под мојом организационом палицом настале и оне су сада самоодрживе, нису на буџету државе.
Скоро да не постоји такав пример у земљи. Уколико сам све то остварио без власти, они јасно знају, да ако добијемо власт, шта ће та власт значити у нашим рукама. Та паника произилази из тога. Жао ми је, што не могу ни Угљанин, ни Љајић, поготово Љајић да се сачува од једне такве реторике.
Иако понекад говорим, настојим максимално да не учествујем у томе, већ да афирмативно да говорим цивилизовано о нашим програмима, зашто је боље ово што ми нудимо, од онога што они раде и нуде.
Још једна полемика је актуелна ових дана. Бошњачко национално веће траже да се забране „Горски вијенац“ Петра ИИ Петровића Његоша и „Пешчаник“ Данила Киша. Какав је Ваш став о томе?
– Ја немам информацију, да је званично БНВ тражило, већ да је то покренуто од стране других организација. Дефинитивно и ту и сваку другу тему треба посматрати у духу политике правде и помирења.
Политика правде подразумева да растерећено и аргументовано разговарамо о свему. Да проблеме не гурамо под тепих и да се одмах не постављамо антагонистички и да је увек наше право, ово ваше криво.
Нажалост, све што се дешавало на Балкану је продукт тога, где се у некаквим полемикама на основу националних разлика не оставља простор да се објективно сагледа једно питање и једна тема. Већ ако нешто долази са српске стране, ја као Бошњак треба априори будем против и обрнуто.
Моја политика потенцира на томе да праведно и правично поставимо сваку тему, макар на њој остали годинама, али да допустимо да разговарамо аргументовано и теме третирамо истинољубиво и правично.
Битно је да се сагласимо око ваге. Ако имате исправну и избаждарену вагу, онда је мања шанса да се на њој криво измери. На кривој ваги и поштени краду. То је оно што ја потенцирам. Зато је први појам идеолошки у имену моје странке да је то странка правде.
Међутим, правда такође имати и своје фино рухо. То је већ методолошка категорија и потенцирали смо на помирењу, јер није довољно да потенцирамо на правди, уколико смо ратнички једни према другима расположени, јер ћемо увек имати разлога да правдамо све поступке.
Зато ми инсиситирајући на правди и правичности, да се сви догађаји, било да су у питању злочини или културолошке грешке, недостаци, тенеденциозно урађене ствари, да се правично третирају, али исто тако ране не можемо лечити правдом.
Темељ је правда, а пут треба да буде помирење. На том путу помирења, ми морамо изградити један други облик дијалога. Пазити, како се обраћамо другом. Не користити речи које вређају, изазивају, исмевају, које негирају.
У том контексту, треба посматратити ову тему, која је отворена за књижевна дела Његоша и Киша.
Какав је Ваш личнио став о та два дела и њиховој евентуалној забрани?
– Нема никакве сумње да у оба дела постоје увредљиве формулације на ислам и муслимане. Ја као муслиман се са тим никако не могу сагласити. Зато потенцирам на објективном посматрању, али кажем – без чемера и фрустрације, јер се на њима рађа мржња.
То је мој контекст, и на тај начин бих се лично поставио. Али, поред личног става, морам да имам и службени став, јер предводим једну странку, представљам грађане на разне начине.
Зато поред личног става морам да имам капацитет презентације тог става, односно посматрања на једну тему и принципијално, али и на начин који то неће бити неки наш нови камен спотицања, већ нешто што може бити конструктивно у погледу развоја наших будућих односа.
Како коментаришете Угљанина да се покрене питање статуса Рашке области?
– Угљанин тражи оно што је тражио деведесетих година. Знамо сви добро, ја сам тада био члан СДА, најмлађи сам оснивач странке, међу 15 чланова иницијативног одбора из 1990. године. Годину дана касније сам на стадиону у Новом Пазару, присуствовао сам када је Угљанин викнуо „Санџак република“. Он је ушао у тај пројекат високе аутономије или посебног државног система Санџака, тих година веома озбиљно.
Он је формирао Владу, он је био председник Санџака, Расим Љајић је био премијер Санџака, имао је 15-ак министара. Пошто је била ратна ситуација, имали смо топове око Новог Пазара. Он је кренуо са наоружавањем. Да ли је то било тада можда и логично – он је обећао пред свима да ће бити последњи који ће побећи из Санџака. После неког времена све је испало супротно. Он је био први који је побегао из Санџака, оставио те људе на цедилу, свих 15 министара је ухапшено, прошли су тешке тортуре, провели неке године у затвору. Једино председник и премијер Санџака нису никада ухапшени и одговорали.
То је први случај, да аутономашки или сецесионистички покрет или организацију буду прогоњени, да сви сносе последице, осим првог и другог човека.
То је за нас једна врло битна морална лекција. После долска из егзила у Турској, Угљанин питају новинари „да ли сте и даље за аутномију Санџака“, он одговара „ја сам за аутономију џепова“. Поново га питају, он каже „то ме више не занима“.
Наравно, да га не занима, јер је сходно договору добио положај и био министар наредних 10 година, када је делио свим представницима владе и државе награде и одликовања за најбоље српско-бошњачке односе и решавање свих бошњачких питања.
Од оног тренутка када је изгубио власт, сада се враћа политици деведесетих. Чак и саму листу је назвао „Самоопредељење“, што значи право на отцепљење. Ја не оспоравам право Угљанину да формулише своју политику како хоће, макар била и сецесионистичка, али оно на чему ја инсиситирам – јесте да је он у обавези када презентује робу и понуду, презентује и цену ту робе.
Цене његове тадашње авантуре је 100 хиљада исељених, 20 хиљада људи који су прошли тортуре под истрагом враћања тог оружја, а оружје је изашло из гарнизона Рашка и продавано. А онда је по списковима и бројевима тих пушака, који су дошли у руке Државне безбедности, оружје тражено, уз тортуру.
То је била цена његове тадашње авантуре, а он сада треба нама да каже која је цена његове садашње авантуре.
Друга ствар, која је апсолутни апсурд јесте, да је и у тој његовој политици самоопредељења његов савезник Расим Љајић, који је актуелни потпредседник Владе Србије и такозвани српско-београдски љубимац протеклих деценија.
Угљанин је дужан да нам објасни, која је цена, а Љајић – зашто подржава Угљанина. Ја само на томе инсистирам. Када се то разјасни, онда идемо са нашим понудама, па нека народ одлучи кога ће подржати. Ако народ хоће „Самоопредељење“ Угљанина, нека само зна колико ће га то коштати.
Ја сам спреман да своју понуду до краја презентујем и браним, али и да поштујем већинску вољу грађана. Али, нисам спреман да пристанем на трећу крађу, јер су се већ две десиле у протеклим циклусима за избор БНВ.
Да ли сте разговарали са председником Александром Вучићем о евенуталном преузимању неког министарства или о уласку у Владу?
– Више пута је било речи. Ја сам одбијао сваку могућност прве две године да учествујем у извршној власти. Казао сам да хоћу да научим политички занат. Мислим да је најбоља школа парламент, без обзира како изгледао тренутно.
Сада сам тај циклус заокружио. Рекао сам недавно, свој приправнички политички став сам одрадио. Сада већ могу да правим нове договоре. Није искључено да будем позициониран у некој наредној композицији, на некој важној државној функцији, али немам никакве укусе по том питању, амбиције личне природе.
Не видим, у смислу своје каријере, министарску позицију, као каријерну афирмацију. Чак позиција у парламенту је много ближа мојој структури личности, где је више креативности и слободе. Тамо сте ипак чиновник, макар највишег ранга. Али, нећу се руководити у будућим договорима и одлукама по својим укусима и афинитетима, већ шта мислим да је боље за грађане које представљам и за циљеве за које се борим.
Какав развој ситуације очекујете после избора у БиХ, због компликација око формирања институција?
– Мање-више пат позицију. Босна је, после рата, држава у инвалидским колицима и док се год Босни не помогне да устане из тих колица и да профункционише као нормална држава, докле год буде имала оволико спратова по Уставу, он не може бити нормална држава.
Само док нахрани сву ту машинерију, једне сувишне бирократије, вама не остаје никаква енергија да развијете државу.
С друге стране, сва та међусобна условљеност на етничкој основи, на релацији Федерација-РС, све су то механизми, коју не дозвољавају да се држава нормално развија.
Увек имате неке више, неке мање задовољне. Тако је и сада. Мислим да и унутар БиХ треба бити више енергије, да се откочи то закочено стање. Босна то не може сама. Њој треба помоћ од комшија – од Србије, Хрватске и ЕУ.
Сви би требало да идемо у том смеру, без обзира да ли процес ишао брже или спорије, најбитније да немамо крупне негативне искораке, попут сукоба, сецесије државе. Од тога се треба чувати. Битно је да све позитивне процесе подржимо, а да се према негативним поступцима поставимо адекаватно – осудимо и не подржимо.
Извор: Informer.rs
