Совјетски Савез је први хладни рат изгубио, а Русија има добре изгледе да овај добије – уверен је Сергеј Александрович Караганов декан московског Факултета светске политике и економије и његов научни руководилац
Караганов је истовремено је и почасни председник угледног Савета за спољну политику и безбедност. Факти преносе делове интервјуа који је дао високотиражном недељнику „Аргументи и факти“.
АиФ: Недавно сте објавили обиман чланак у којем сте указали да је у току нови хладни рат. Али, многи су у самој чињеници да је дошло до састанка Путина и Бајдена у Женеви видели знак да је криза прошла и да смо се одмакли од ивице понора. Јесте ли сагласни?
Караганов: Садашњи хладни рат се разликује од претходног. Али, степен непријатељске реторике последњих година готово је већи него икад раније. Никада није било овакве сатанизације Русије. Стратешка стабилност је такође прилично крхка због великог броја нових играча и нових система наоружања.
Састанак Путина и Бајдена мало је разблажио ситуацију и то је добро. Али, још не видим много побољшања, а видим веома тежак пут испред изградње новог светског поретка.
Суочени само са бесним контранападом Запада који губи позиције. Бес ће трајати све док се не успоставе нови баланси у свету, све док се Запад не навикне на свој нови положај. На то да више није хегемон – војни, политички, економски и културни. Иначе, политички системи земаља које су одлучиле да се супротставе Русији и Кини нису прилагођени дуготрајном насилном сучељавању.
АиФ: Написали сте да је најважније не упустити се у велики рат. Постало је модерно плашити Трећим светским ратом, али га се мало ко боји јер у њему не може бити победника. А политичари баш и не личе на самоубице. Слажете ли се?
Караганов: Такво гледање на ствари ме забрињава. Ја га називом стратешким паразитизмом. Навикли смо да живимо без рата и верујемо да ће увек бити тако. Међутим, ситуација је као пред рат. И то не зато што је неко спреман да почини самоубиство нападајући Русију нуклеарним ракетама. Уместо тога, на све начине покушавају да изврше притисак на нас. А у условима тоталног међусобног неповерења, сваки сукоб може брзо довести до непредвидиве ескалације …
Осим тога, у последњем хладном рату државама су владали људи који су преживели страхоте Првог и Другог светског рата. Они су врло добро знали шта је то. Сада је на власт дошла генерација која верује да у рату нема ничег посебно страшног и да се неће ни догодити, да ће све бити у реду. Паразитирамо на периоду када смо чудом избегли рат – углавном захваљујући вољи Бога који је човечанству дао нуклеарно оружје.
АиФ: Оценили сте да Русија у нови хладни рат улази у доброј форми и да постоје све шансе да га добије. Зашто?
Караганов: Не постоји коначна победа. Све победе могу бити привремене и илузорне. Ми у Русији имамо посебно богато искуство „вађења пораза из руку победе“. Колико нас је коштао претходни хладни рат, када смо се, плативши страшну цену, победили у Великом отаџбинском рату, на деценије заглибили у монструозној трци у наоружању која нас је исцрпила?
Међутим, сада постоји неколико фактора који омогућавају да се говори о добрим шансама за успех. Прво, ако смо се током последњег хладног рата борили на два фронта, сада је Кина на нашој страни, то је наш гигантски стратешки ресурс. Она на себе одвлачи већи део војне и политичке моћи Запада.
Друга предност је то што су наши људи сада, иако нисмо богати, релативно добро храњени и не осећају се више јадно као у касним годинама претходног хладног рата. Тада се значајан део елите и становништва у Русији осећао несигурно и кривим. Сада знамо да је истина на нашој страни – то је огромна морална предност.
И треће: суочени смо са много слабијим Западом и живимо у много слободнијем свету, где земље имају много више маневарског простора. То је и због тога што смо свет ослободили западног јарма када смо га лишили главног адута – војне супериорности која је омогућавала петстогодишњу доминацију Запада у светској политици, економији и култури. Али, да бисмо победили чак и против тако слабећег, али још увек моћног Запада, морамо водити правилну политику – како у земљи тако и ван ње.
Наша друга предност је што Русија нема колосално бреме на леђима какво је носио Совјетски Савез. јер, СССР је хранио пола света, а Русија, будући да је била део њега, хранила је све његове републике. Највише средстава по глави становника у СССР примила је Грузија. А Украјина је у апсолутном износу добила највише. И није случајно што су губитком тих субвенција сви из бившег СССР драматично осиромашили. Украјина се још није вратила на свој ниво из 1991. године.
АиФ: Споменули сте трку у наоружању. Да ли је након састанка Путина и Бајдена у Женеви ојачала нада да је Русија и Сједињене Државе неће поново започети?
Караганов: Надам се да јесте. Једна од наших предности је и искуство пораза у последњем хладном рату, када смо се апсолутно безнадежно и бесмислено били укључили у трку у наоружању, покушавајући чак и да надмашимо богатијег ривала.
Сада нам је довољно да имамо ефикасне оружане снаге способне да нанесу непоправљиву штету непријатељу. За то је потребно много пута мање средстава него што је потрошио Совјетски Савез.
Системи наоружања које сада размештамо – хиперсонични, маневарски пројектили и бојеве главе – обезвређују билионе америчких инвестиција, на пример, у флоту носача авиона.
АиФ: Очигледно је да је инцидент са британским разарачем крај обала Крима далеко не последњи. Да ли ће западне силе и даље тестирати нашу војску и политичаре на оно жко ће први трепнутиж? Шта чинити у таквим случајевима – не примећивати провокацију или оштро одговорити, схватајући да би то могло довести до Трећег светског рата?
Караганов: Треба се опустити, не губити главу и свој смисао за хумор. У току је хладни рат у којем су такве ствари увек могуће. Провокације се морају сузбијати, мање или више оштро.
Али, некако не обраћамо пажњу на дивне ствари које се дешавају око нас. На пример, недавно је наша славна Тихоокеанска ратна флота извела моћну стратешку вежбу у близини Хаваја. Била је то бриљантна операција која је ошамутила све. Колико знам, неки су тамо панично почели да говори о новом Перл Харбуру.
Кад наше подморнице неочекивано за све, пробивши лед изнад себе, исплове негде у Арктику и тиме преполове време лета својих пројектила (до САД) – то је нешто нежно, пријатељски гест, или шта?
Ми се понашамо се пристојно – и у идеолошкој и у војној сфери. Ипак, наше колеге на Западу морају знати границе наше толеранције.
АиФ: Колико ће трајати овај хладни рат?
Караганов: Мислим десет до петнаест година, мада је тешко предвидети.
АиФ: Ако се поново приближе обалама Крима, може ли се догодити да буду потопљени?
Караганов: Ако буде потребно – биће потопљени. У најмању руку, наши партнери, који су заиста луди за својим губицима и покушавају да се реванширају, треба да знају да ће цена бити висока. А која тачно – то је на нама. Нека се муче и губе рачуницу у својим нагађањима.
АиФ: Колико дуго ће Крим и Донбас остати могући детонатори глобалног сукоба? Да ли ће Русија и Украјина икада моћи да се помире и постану добри суседи?
Караганов: Почнимо са другим питањем: колико ће трајати овај хладни рат? Да поновим: десет до петнаест година. Јасно је како треба да се понашамо. Ако Кина, која је главни играч у овом хладном рату, победи па јој се заврти у глави од успеха – тада нећемо балансирати у њеном смеру. Ако, напротив, Кина почне да губи, тада ћемо морати да се заложимо за много ближи савез са њом како бисмо спречили Запад да победи.
Запад је показао шта чини кад себе сматра победником. Подсетимо се низа агресија и револуција у боји које су дестабилизовале огромне регионе света.
У сваком случају, питање Крима за Русију је већ решено, а ни Донбас, очигледно, неће моћи да се врати у своје претходно стање.
АиФ: Односно, да се де факто врате у Украјину?
Караганов: Може се Донбас формално и вратити у Украјину, али стварно – не. Ако неко одлучи да га поново заузме на силу, тада ће, по свему судећи, бити неопходно не само поразити украјинску војску, већ активирати сценарио за Јужну Осетију и Абхазију – признати независност ДПР – ЛПР. Или чак сценарио за Крим … У сваком случају, не верујем у дугорочни опстанак садашње украјинске државе. Украјина је безнадежна, као и многе друге бивше совјетске републике. Она се клиза надоле.
АиФ: Ко треба да буде на нашем списку пријатељских земаља?
Караганов: Пре свега, Кина. Данашњи односи Русије и Кине изузетно су достигнуће наше и кинеске политике. И један од највећих геостратешких неуспеха Запада, који нам је не само омогућио да се зближимо, већ и довео у стање праве полу-уније. Поред тога, имамо пријатељске и полу-пријатељске односе са већином арапских земаља, добре – са Ираном, одличне – са Монголијом, Индијом и са многим европским земљама – Мађарском, Аустријом, Италијом.
Генерално, већ је видљива вододелница. На једној страни ће се налазити „Велика Америка“ (САД плус северозападна Европа), а на другој – „Велика Евроазија“ која ће обухватити и неке земље Централне и Јужне Европе. Велико је питање где ће завршити Немачка. За њу се сада води борба.
АиФ: Говорећи о Кини, називате је „безмало савезницом Русије“,
изражавајући и резерву да „Пекинг засад неће да нам прети“. Зашто то „засад“?
Караганов: Пажљивом анализом кинеске политике и њених војних припрема, долази се до закључка да нам Кинези у догледно време неће бити претња. Јер, зашто би овако снажно преоријентисали своју војну стратегију и војну изградњу са копна на море, улажући већину својих ресурса у свемир и морнарицу, а не у копнене снаге? Кинези се не спремају за борбу за ширење територије, већ за одбрану своје југоисточне и источне границе. Али, шта ће се догодити за десет до петнаест година, не знамо.
Ако кинеска елита направи стратешку грешку и крене једним од традиционалних путева те – ка изградњи Средишњег царства окруженог вазалним државама – тада ће Кина имати гигантске проблеме, не само са Русијом. Ни Индија, ни Иран, ни Турска, а о Јапану да и не говоримо – све велике силе Евроазије то неће толерисати.
Све у свему, ако Кинези буду разумни, изгледи за наше односе биће напросто дивни.
АиФ: На прослави стогодишњице Комунистичке партије Кине, Си Ђинпинг је обећао да ће од кинеског народа изградити „челични зид о који ће сваки непријатељ разбити главу“. Ипак, шта је јачање Кине, њено претварање у нову суперсилу – пре корист или ризик за нас?
Караганов: Имати пријатељску суперсилу је огромна благодат. И надам се да нећемо поновити грешке Европљана који су се сакрили иза леђа Сједињених Држава и продали им свој суверенитет, а сада то скупо плаћају.
Познајући руску историју, психологију нашег народа и политичку класу, мислим да никоме нећемо продати свој суверенитет. Такође се надам мудрости кинеске политичке класе. Да сам Кинез, никада не бих учинио ништа уперено против Русије. Они се засад тако и држе.
АиФ: Тврдите да је основна слабост Русије одсуство „идеологије усмерене ка будућности“. А шта би то требало да буде?
Караганов: Прва и најважнија ствар коју морамо схватити – ми смо победнички народ. Народ који је победио све велике освајаче. И Џингисиде, и шведског краља Карла, који је освојио пола Европе, и Наполеона, и Хитлера. Нема друге такве нације на свету!
Друго: ми смо нација не само традиционалних вредности – ми смо за то да људи остану људи. А оно што предлажу најновије идеолошке струје са Запада је трансформација људи у не-људе, у манкурте који немају пол и историјско памћење, који немају везаност за отаџбину, за своју културу. Треће: ми смо народ који ослобађа. Ослободили смо Европу од Наполеона и Хитлера, а сада свет ослобађамо од западне хегемоније. И треба да будемо поносни на то. Такође смо људи изванредне културне отворености којима је расизам апсолутно стран.
То треба да буду темељи наше офанзивне идеологије.
АиФ: И за време Јељцина задатак је био да се утврди национална идеја. Да ли је могуће вештачки створити идеологију коју би народ прихватио?
Караганов: Ја сам 1993. године руководио једном од две групе које су припремале националну идеју. Тајно, у Кремљу. Моја група је заседала у бившој Стаљиновој канцеларији. Смислили смо идеју, која је била врло слична овоме о чему сада говорим. Али, тада ни друштво ни елита нису били спремни да то прихвате. Тада се није знало куда идемо – само смо желели да „уђемо у Европу“. Многи су тада веровали да треба да прихватимо идеје које су постојале на Западу као своје, националне. А сада је друштво сазрело. Мислим да ће захтеви за развојем модерне руске идеје сада пасти на плодно тло.
Извор: Факти
