Црногорска скупштина данас би требало да гласа за разрешење министра Владимира Лепосавића, а на предлог премијера Здравка Кривокапића.
Нити расплет може прецизно да се наслути, нити последице, али је свима потпуно јасно да у Скупштини влада — општи хаос.
Смена неког министра обично не изазива оволико буре, али Лепосавић није обичан министар. Нити је обичан повод за смену, али најнеобичнији од свега је сам премијер Кривокапић. Сваку битну одлуку коју је донео од ступања на власт, донео је, чини се, на своју политичку штету.
Формирао је искључиво експертску владу, а нашао места за политичара Абазовића. Места за оне који су га ставили на чело листе — није нашао.
Обавезао се да потпише Темељни уговор са СПЦ, па дошао у Београд да га — не потпише. Обећао решавање бирачких спискова, а ни први корак није направљен. Обећао још штошта и — ништа.
Одлагао је премијер све што је могао да одложи, али је зато брзински похитао да исече најдебљу грану на којој седи — министарску фотељу Владимира Лепосавића. Јединог министра који је испунио неко премијерово обећање — оно да ће се укинути закон који је на црногорске улице и брда извео безмало пола Црне Горе.
После сигнала са разних страна (твитом се чак огласила и америчка амбасада), решио је да смени једног од својих „дванаест апостола“, како је приликом почетка рада Владе назвао своје министре.
Да ли ће ова брза одлука брзо и њега склонити са места првог човека Владе? Није искључено. Подршку Демократског фронта за ову одлуку нема. Подршка „демократа“ је условљена потезима ДПС-а. А шта ће одиграти ДПС, још се не зна. Све виси у ваздуху — од смене Лепосавића, преко промене премијера до пада Владе и нових избора.
Једино су опште политичко расуло, неслога и увреде оно што чврсто стоји. А помирљивост је потребна као ваздух.
После невероватне победе на изборима над режимом, који је након одузимања језика, заставе, једном (вероватно и већинском) делу народа покушао да отме и цркву и идентитет — гледамо раскол.
Гледамо како се све оно за шта се народ изборио руши као кула од карата, а све опет по леђима тог народа.
Да ли је могуће тако наивно пасти на једну финту прекаљених Милових асова, а онда се сурвати у бездан? Нагазити на мину звану „Сребреница“, уместо се само шеретски насмејати на забачену удицу.
Да ли је могуће да искусни људи буду тако кратковиди?
Да ли су свесни да владају у земљи у којој народ пажљиво слуша сваку реч, прати сваки корак. Да добро зна шта је трпео деценијама, јер то није чинио на време кад је требало.
Народ данас зна, да кад ова влада једном буде бивша (сутра или за четири године) биће запамћена највише по делу министра Владимира Лепосавића — усвајању његовог Закона о вероисповести.
Али знају ли то и поједини на власти? Или неко други боље зна шта је за њих паметно.
Извор: rs.sputniknews.com
