„Имао неке идеје о монаштву али оне су биле везане за будизам. Мене је занимао зен будизам, хиндуизам, трасцедентална медитација. Маштао сам да кад дипломирам стоматологију одем у Кашмир или Непал и да онда тамо приступим неком будистичком манастиру“, прича монах Арсеније Јовановић.
Он је признао да му је у то време православље било задња рупа на свирали.
„Никад се нисам спрдао са православљем и црквом, али био сам васпитан да Бога нема. Кад њега нема онда сам и те попове видео као неке јадне људе, па ми их било жао, јер се баве нечим чега нема“, испричао је Арсеније.
Истиче да су многе комунистичке вође само глумили атеизам.
„Они јесу били антихришћани на неки начин али су итекако били у неким окултним радњама и припадали далекоисточним култовима. Нико од њих није био потпуно материјалистички настројен. Многи су имали своје тајне ритуале“, каже он у емисији „Глас живота“.
Како каже, схватио је да је свет кланица пуна крви.
„Живот у посткомунистичком времену после Титове смрти је био веома напоран јер је партијска врхушка покушавала да одржи ниво као да је он жив. Пошто нам је све то било јако напорно ми смо бежали у рокенрол и све што он носи са собом. Ту смо налазили неку своју нову религију. И то је врло брзо изгубило своју драж. Схватиш да је и то само телесно да се издрогираш и изблудничиш. Е онда је дошао сусрет са трансцеденталном медитацијом.
Упознао сам једног старијег човека код кога смо одлазили кући. Југославија је била пуна таквих људи. Власт је то прогонила јер је сваку религију видела као опијум за народ. Тај човек је од свих нас био старији 13-14 година. Био је стари конзумент опијума, наркоман, али после се скинуо са тога. Наставио је само са канабисом“, испричао је Арсеније.
У једном тренутку са 19 година одлази у Америку.
„Мене је купила та слобода, та тотална слобода. Јесте Америка некад имала ту слободу, привидну, као и цео Запад. Потом долази тај проклети рат у Југославији. Ми као једна пробуђена, свесна омладина нисмо морали да будемо неки пророци да бисмо видели да ће доћи до великог слома. Јасно је било да ће доћи до распада, и то до крвавог распада. Ми смо се на време покупили и отишли. Побегли смо. Распршили смо се по целом свету у потрази за тим лажним рајем“, испричао је монах Арсеније.
Трећи пут када је боравио у САД имао је 27 година, и тада је, како каже, ушао директно у срце Њујорка.
„Није прошло ни годину дана, ја сам схватио колика је то планетарна превара. У том граду су најопаснији ликови из целог света по питању финансија, окултизма, културе, уметности, а све у цлију стицања власти, користи, обогаћивања на рачун слабијих. То је један робовласнички систем без трунке било какве љубави или пријатељства. Само једна ужасна вампирска прича са свим тим ликовима који су огрезли до гуше у крви и греху, а који су јако богати материјално, који владају светом. Ја сам са некима од њих улазио у директан контакт, који су хтели моје младо тело. Био сам леп, млад, плав, успешан“, испричао је монах Арсеније.
Он је рекао како је долазио у контакт са неколико људи који су се налазили у врху светског друштва.
„Један је био пријатељ са конгресменима а био је кућни пријатељ са тадашњим градоначелником њујорка. Други је био Мексиканац, потомак мексичке краљевске лозе, чувени дизајнер накита. Обојица су желели да им ја будем љубавник и пратилац на путовањима и банкетима. Овај дизајнер накита ми је рекао да ја могу да имам и девојку, али је битно да му будем пратилац. Рекао ми је да ћу имати све што пожелим, да ћу имати приступ свакој светској галерији, пошто сам у то време већ сликао.
Наравно да би на тим путовањима било и телесног контакта. Овај други ме је одвео у његову кућу на три спрата. Имао је 82 године и отворено је предлагао да му будем љубавник, и исто ми је све нудио, можда и више од првог. То су ужасни изазови, после таквог предлога не можеш да спаваш ноћу. Један глас ти говори – еј човече је л’ знаш шта је теби понуђено. Други глас каже – бежи главом без обзира. Тај други глас је победио“, испричао је монах Арсеније.
Курир.рс/Мондо
