Закључак како се ЕУ сада појављује са намером да учествује у финансирању изградње брзе пруге (делом ће то бити вероватно и модернизација постојећих праваца) Београд-Ниш-Прешево да би парирала руским и кинеским иницијативама везаним за развој саобраћајне инфраструктуре (и не само саобраћајне), већ је поновљен онолико пута
Кинези су од завршетка „земунског моста“ преко Дунава до данас мултипликовали број и обим својих улагања док се српска железница већ целу деценију модернизује захваљујући руским кредитима и у сарадњи са компанијом РЖД.
Логично, за овим финансијским аранжманима иду и даље инвестиције којима се повећава „исплативост“ коридора, а за свим тим и ширење политичког утицаја.
Мења ли ЕУ приступ према Србији
Тактика ЕУ да се критикују послови са Кинезима и Русима, чак понекад и отворено запрети како ће то „успорити евроинтеграције“, није донела већи резултат. Нестанак политичке воље за проширењем, слабљење „интеграционих импулса“ и проблематизовање унутрашњих односа, укључујући започињање процеса дезинтеграције, утицали су да се позиција ЕУ постепено урушава, самим тим и да критике и претње више немају исту тежину као раније
Да ли ЕУ сада мења приступ? Било би добро да је тако!
Прво, није тајна како су кредити или неки други начини начини финансирања пројеката од стране ЕУ најчешће повољнија опција него задуживање на другим странама.
Друго, ако се у Србију од стране ЕУ улаже, онда је и порука да се то чини како би цео регион остао стабилан. Да би се дуговање враћало неопходно је да коридори буду у „пуној експлоатацији“; да би били у „пуној експлоатацији“ неопходно је да привреда ради „пуном паром“; да би привреда радила „пуном паром“ неопходна је стабилност, политичка и ина. У тренуцима када се свашта најављује, што из Сарајева, што из Приштине, што од стране неких екстерних, ванрегионалних чинилаца, ово је врло значајан сигнал, важна порука.
Дакле, ем ћемо добити ниже камате за овај конкретни пројекат, ем ће нам то побољшати позицију за преговоре са другим кредиторима па ћемо у перспективи моћи да „обарамо камате“ и за друге пројекте, ем имамо наговештај средњорочне стабилизације прилика захваљујући чему се може осигурати континуирани привредни раст.
Међутим, навикнути на опрезност и као сведоци бројних пропалих „великих планова“ и „пропуштених прилика“, можемо рећи и да ово исувише добро звучи да би било реално.
Где су закопане „нагазне мине“?
Прво, паралелно са причом о кредиту, отворено или увијено, и од Бореља и од фон дер Лајенове поручено је како се очекује веће усклађивање спољне политике Србије са циљевима ЕУ (заједничка спољна и безбедносна политика). Не треба посебно објашњавати шта се под тим подразумева.
Друго, отворено је како ће на ове најаве (највиших званичника) ЕУ даље реаговати „бриселски пулени“ у региону и колико ће им се овакав приступ свидети. Међу свим кандидатима који воде „безалтернативну политику“ вест из Брисела је добро одјекнула само у Скопљу. Односно, још тачније, у оној половини Скопља са десне обале Вардара.
Иако се суштински ради о позајмицама, у делу (западно)балканске чаршије ово је несумњиво схваћено и као да ће ЕУ сада „просипати новац над Србијом“, то му дође као некакав велики уступак Брисела Београду.
Где су новци за „послушне“
Поставља се оно старо питање: а где смо ту ми? Где су стотине милиона и милијарди за Сарајево, Приштину, Тирану!? Где су новци за све оне који беспоговорно слушају ЕУ и НАТО, следе западну спољну и безбедносну политику чак и када је то дијаметрално супротно њиховим државним и националним интересима.
Па Црна Гора је увела све санкције Русији које су од њих затражене, због тога им упитни приходи од туризма, а од Брисела добили само тапшање по рамену и саопштење да сами морају враћати своје дугове Кинезима!
Дакле, са једне стране су очекивања (највећег дела) евробирократије која, извесно је, неће бити испуњена. Због милијарде, две, три – сада се неће мењати спољна политика Србије. Пре десет година то јесте био „велики новац“ са којим су могли бити издејствовани одређени политички уступци. Данас са тим ствари стоје другачије, као и што су околности другачије.
Уосталом, „сналажење у пандемији“ и набавка вакцина показали су колико се мултивекторска политика исплати!
Напослетку, за разлику од погледа из Брисела око овог аранжмана, поглед из Београда је опет – другачији! Брзе пруге до Прешева ће бити, то је извесно још од раније, још од када су Кинези на „велика врата“ ушли у Пиреј, само остаје да видимо да ли ће се то реализовати у комбинацији са Кинезима, Русима, ЕУ или неким четвртим.
Бриселу се смањује маневар
Ако ЕУ неће да финансира, има ко хоће. Маневарски простор да Брисел политички условљава цео посао, како су иначе навикли да раде, врло је узак и уступци које буду захтевали (а поједине од њих је, зарад избегавања отворене конфронтације некада и оправдано прихватити) никако не могу бити претерано озбиљни. Каква промена спољне политике, какви бакрачи! Промену „косовске политике“ тек је беспредметно помињати.
Са друге стране, „регионални клијенти“ остаће незадовољни и захтевати да ЕУ или и њих „награди“ или се врати на „стари курс“ према Србији. Не треба сумњати да ће у тој намери наћи и довољан број савезника у самом Бриселу.
Повезивање тог, мањег или већег, отвореног или увијеног незадовољства у Бриселу, узрокованог сазнањем како суштински они више нису у прилици да политички условљавају мале и сироте чак и када им „дају паре“ са фрустрацијама у региону може представљати велику препреку у реализацији договореног. Или, још вероватније, може представљати разлог за отезање реализације, по етапама и фазама.
Било би добро да се посао заврши што пре. Ако је могуће и у рекордном року. Било би добро да се то ради заједно са ЕУ. А да ли ће тако и бити? Опет зависи од политике и околности.
Извор: rs.sputniknews.com
