Гост у емисији „Политикон“ аутора и водитеља Данила Тврдишића на тв „Хелмкаст“ била је проф.др. Даница Грујичић, директор Института за онкологију и радиологију Србије и начелник неуроонкологије при клиничком центру Србије.
У интервјуу смо, између осталог, ексклузивно сазнали да су прикупљена сва неопходна документа за изградњу нове зграде онкологије.
Указујући на фрапантан пораст броја оболелих од канцера, посебно од почетка корона кризе, др. Грујичић каже:“Оно што смо ми приметили је то да је за протеклих годину дана од кад је почела пандемија, готово трећина новооткривених случајева дошла у таквом стању да ви тим људима нисте могли да дате никакву активну терапију. Значи тумори су били превелики за операцију,већ раширена болест, толико оштећен организам да не може да поднесе ни зрачење ни хемиотерапију.
Знате, кад видите те људи који први пут долазе на конзилијум, који су на седећим или лежећим колицима , а ви њима треба да дате јаку терапију, просто вам дође да се расплачете. Значи, прекасно. Углавном пацијенти који умиру(пример ковид болнице у Батајници) су пацијенти који су оболели од леукемија, лимфома и карцинома плућа. Врло ће бити интересантно од ових 6000 пацијената који су умрли од короне коллико има оних који су се активно лечили због малигних болести. То ће бити врло занимљив податак. Још једна ствар, нисмо никада урадили толико карцинома дојки као у протеклих месец и по дана. Ја нисам могла да верујем колико карцинома дојки има.“
На питање зашто и ко је зауставио иницијативу за стварање координационог тела при влади Србије које је требало да истражи последице НАТО бомбардовања по здравље људи и животну средину, Грујичић указује:“ Годину дана се ништа није дешавало. Онда сам ја имала састанак у марту 2019. са шефом кабинета Ане Брнабић, са човеком који ми је рекао да нема закључка владе. А ако нема закључка владе, ви заправо не постојите. Да би тадашњи министар животне средине тврдио да никакав закључак није потребан, на шта сам ја рекла какву сам информацију добила са највишег места. Онда смо питали и правнике који су потврдили да ако нема закључка владе, џаба што је потписан споразум.
Држава у овом тренутку није показала зрелост колико је то важно да се уради. Да ли није било даовољно храбрости, да ли им је сметало што смо ставили да је то била НАТО агресија не знам…ја да се питам ни један НАТО војник не би смео да уђе у Србији, нити би један НАТО авион смео да прелети наше небо…за мене је НАТО једна зликовачка организација која оставља јад и чемер где год се појави. НАТО не треба више да постоји.“
На питање да ли ће канабис бити легализован Грујичћић децидно подвлачи:“Наравно де неће бити легализован. Нису УН легализовале марихуану, нита нас УН тера да је ми легализујемо. На жалост, ови који су и до сада били уз те велике нарко босове који ће од великих криминалаца постати велики узгајивачи марихуане…биле су то углавном западне земље и ја не могу да верујем да они не схватају колика је то опасност за младе људе њихових земаља. Посебно за адолесцентни мозак који се развија где је доказано и нема дилеме колику штету може да направи марихуана.
Посебно је доказано да употреба марихуане прави безвољну личност која нема никакву иницијативу, коју ништа не интересује. Медицинска марихуана не постоји! То је ноторна лаж нарко мафије. Од криминалаца они постају плантажери и њих полиција тешко може после тога да хапси. А треба да их хапси. Сваког оног који од мог детета треба да прави зависника да би он имао извор прихода треба стрпати на вишегодишњу робију.
Медији ту играју једну прљаву игру. Мислим да су новинари који пишу о томе да то треба легализовати да су заправо плаћени да то раде. Они праве ту збрку.Мозак наше деце је највеће богатство и он треба да се сачува. Марихуана тај мозак уништава.
На питање који је то моменат у каријери који је посебно устао упамћен докторка Грујичић истиче:“Кад се залете моји мали пацијенти, та дивна дечица код мене на педијатрији и буквално ме оборе…значи то је нешто што вам даје садисфакцију, нешто што ми јасно указује где сам провела живот и шта сам радила ево безмало 40 година. Мислим да ме мој посао поправио као човека, мислим да сам бољи човек сада него што сам била као млада кад сам почела да се бавим неурохирургијом…
Скоро ми је умро један мали пацијент…борио се, борио до краја, један мали врца…три године је био потпуно добро и онда је то букнуло … оно што примећујем је непредвидљивост понашања тумора, посбно код деце са југа(Ниш, Врање…) „
О свему овоме и још понечему можете погледати на следећој вези за целу емисију:
Извор: Правда
