Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ
ВЕСТ да Бела кућа позива лидере Русије и Кине на виртуелни климатски самит изненађујућа је само на први поглед.
Та иницијатива је у складу са декларисаном политиком Вашингтона о вршењу притиска на конкуренте тамо где се сматра неопходним и сарадњи са њима у питањима важним за САД.
Да би се изанализирала стратегија Вашингтона, неопходно је, пре свега, поставити питање: зашто постулат о промени климе „људском кривицом“ заузима тако истакнуто место у идеолошкој платформи америчке владајуће партије?
Можете лично и да се спрдате са Џоом Бајденом колико год желите, али је он за време своје прес-конференције најважније ствари успео да `изрецитује`читајући са папира.
Централна тачка је платформе и Бајденовог наступа је теза о сучељавању демократија и аутократија у контексту текуће четврте индустријске револуције.
Бајден је нагласио да демократија мора доказати да је и даље ефикасан систем и добити „битку века“ против оних које Вашингтон сматра аутократијама.
Данас се на Западу само режими либералних елита називају демократијом, па је лако погодити да се термин „аутократија“ односи на земље са алтернативним цивилизацијским избором, које покушавају да изграде сопствене развојне пројекте у 21. веку.
Није изненађујуће што су Русија и Кина означене као примери „аутократија“. Бајден је чак врло искрено рекао публици да је један од главних задатака његове администрације – спречавање Кине да постане сила број 1 на свету.
Нагласио је и да Русија, због своје непослушности и одбијања да „следи правила“, мора „платити цену“.
Ако је стратегија у поводом Пекинга двосмислена, глобално руководство утолико пре мора потпуно зауставити руски суверени развој, јер ће у супротном задатак „доказивања супериорности демократије“ постати многоструко компликованији.
Бајден је такође потврдио одржавање претходно најављеног Глобалног самита демократија.
Када су новинари затражили да разјасни да ли ће циљ тог форума бити увођење санкција против Кине и других земаља у којима се „крше људска права“, амерички председник је љутито рекао да би то било неприхватљиво сужавање задатка и давање превишеслободе деловања у демократијама. Бајден је одговорио:
„Не, тамо неће бити донета таква одлука. Тамо морам бити сигуран да смо сви на истој страни. Да смо сви на истој таласној дужини“.
После овога је говорио о четвртој индустријској револуцији и бици демократија са аутократијама. Другим речима, одлуке ће се доносити у једном центру (у Вашингтону), а те одлуке ће бити обавезујуће за учеснике самита.
Поред овога, Бајден је говорио о питањима економске интеракције и стратешког ривалства са Кином о којем ће одлучивати сам Вашингтон. Открио је да ће САД за обуздавање Кине биће коришћење земаља Азије и Океаније – Јапан, Аустралија и Индија.
Савез ове три државе са САД већ је назван Четворка (Quad).
Индикативно је да статус Индије (де факто највеће светске демократије) на „самиту демократија“ остаје под знаком питања, посебно док су у Њу Делхију главни Нарендра Моди и његова странка.
Може се претпоставити да ће бити формирани и слични регионални мини-блокови. Њихове надлежности биће максимално сведене на питања која се решавају у оквиру новог великог Запада, чије контуре тек треба да се утврде у припреми за самит демократија.
Америчка администрација је овога пута (као што се често догађало у историји) прилично искрена у погледу својих планова. Ко има уши, нека чује, а сасвим је довољно за разумевање циљева и правца деловања Вашингтона у наредним годинама.
Дакле, либерална елита схвата да је свет у трансформацији. Бајден, што није изненађујуће, користи термин оснивача светског форума у Давосу Клауса Шваба – „четврта индустријска револуција“.
Далеко је од извесног да ће сви имати користи од такве револуције. Највероватније је да ће само два или три блока са 10-15 држава, не више, моћи да себи обезбеде достојно место под сунцем.
Али, уопште није осигурано да ће садашњи Евроатлантик, захваљујући својим досадашњим достигнућима, бити у повољнијем положају.
У сваком случају, тешко да ће то бити у свом садашњем саставу.
Глобализација каква је обликована крајем деведесетих већ је у суштини уништена. Неки од њених механизама и даље се врте по инерцији, али изгледа да јој је пандемијска криза коначно стала у крај.
Због тога је већ поменути Шваб позвао на „велико ресетовање“, односно на поновно састављање светског поретка.
Идеолози либерал-глобализма схватају да западна елита ризикује да изгуби власт, а самим тим и да пропадне. Да само њено постојање почива на контроли над светском трговином и финансијама и ништа мање – на доминацији на идеолошком плану.
Стари инструменти – НАТО, ЕУ, СТО итд. – постали су недовољно ефикасни. Над некима од њих – УН, Г20, прекоокеанска трговинска партнерства и тако даље – „аутократије“, односно силе које покушавају да воде независну политику, чак могу преузети контролу.
Отуда идеја о самиту демократија на којем сви учесници морају бити „на истој таласној дужини“.
У ствари, прелазак на нови глобални блок подразумеваће безусловно прихватање културног и идеолошког програма глобалног руководства и потпуно потчињавање политици Вашингтона.
Зато ће се од Европе тражити да коначно маргинализује национално-популистичку опозицију, да Русију третира као главног непријатеља и одбије да се приближи Кини како трговинскх и инвестиционо, тако и у погледу технологије. Истовремено, Европљани ће морати да толеришу „сложене односе“ Вашингтона са Пекингом.
Оне земље које најновији лево-либерални вредносни пакет не поставе за основу свог јавног живота, не буду у гарду против Русије и не схвате да је интеракција са Кином искључиво у надлежности „вашингтонског Це-Ка“ – неће бити примљене, како је упозорио Бајден, на брод „алијансе светских демократија“.
У финансијској и економској сфери, главни задатак глобалне елите је да одржи контролу над међународном поделом рада. А за то тренутно не постоји бољи начин од агресивног гурања климатске агенде.
Није случајно што је на место вашингтонског међународног климатског координатора постављен врло искусни Џон Кери. Његов задатак је да осигура да сви на свету прихвате радикалну „зелену идеологију“ и да се нико не усуђује да противречи очигледним бесмислицама које су постале западни климатолошки мејнстрим. А остало ће бити – ствар технике.
У првој фази примене овог плана биће проглашено да су суверене земље лош проводник климатске политике. Ово је већ рекао Кери, оценивши да „ниједна држава није способна да реши“ климатске проблеме, па тиме треба да се баве велике корпорације.
Све земље ће добити нове задатке и циљеве – биће им, у име „спасавања планете“ прописано шта морају да раде и испуне.
„Губитници“, „отпадници“ и „порицачи“ биће проглашени опасним по живот на Земљи са свим последицама које ће одатке уследити – санкцијама, избацивањем из логистичких и финансијских ланаца итд.
Све у свему, глобално руководство ће, у интересу „борбе против климатских промена“, прописивати колико ће се нафте произвести, које фабрике ће бити изграђене (а које срушене), ко ће узгајати хлеб, а ко бити задужен за дигитализацију.
Фина геополитичка штеловања Вашингтон ће реализовати преко регионалних блокова попут америчко-азијско-аустралијске Четворке.
Либерална елита која је завладала у Вашингтону има добро разрађене планове не само за сузбијање унутарамеричке опозиције, већ и за брзо преформатизовање светског простора под својом контролом.
Као и увек, поставља се питање изводљивости таквих планова.
Подразумева се да им нешто може поћи „по злу“. Али, чак и ако је циљ глобалне елите недостижан, то не значи да нам само кретање ка том циљу не може наштетити.
Можда они на крају неће успети. Али, они, ево, почињу да делују већ сада.
Једноставно зато што немају другог избора.
Извор: Факти
