Црногорски режим на чијем је челу био Мило Ђукановић направио је велеиздају током НАТО бомбардовања 1999. године, изјавио је пензионисани генерал-пуковник Војске Југославије Владимир Лазаревић.
Док су црногорски војници у саставу Војске Југославије животима бранили Косово и Метохију и СРЈ, званичници из Подгорице, како каже, активно су помагали НАТО злочинце током бомбардовања на чему су им и дан-данас захвални челници Северноатлантског пакта.
Некадашњи командант Приштинског корпуса Војске Југославије за време рата, касније и командант Треће армије Војске Југославије, оценио је тужном чињеницу да се црногорски војници тренутно на Космету налазе у саставу окупационих НАТО снага од којих су својевремено бранили јужну српску покрајину.
– Зашто су то урадили? Тај одговор, ако га имају, треба да дају они који су то организовали. А најбољи одговор на то питање дала је пре неколико месеци нова америчка администрација која је рекла да им је црногорско руководство 1999. године веома помогло за време НАТО агресије. Американци се 20-ак година након агресије захваљује руководству Црне Горе у оквиру тадашње СРЈ за велику подршку коју су пружили НАТО-у. То не само да није издаја, већ велеиздаја. Тако да ме не изненађује одлука руководства Црне Горе да пошаље своје војнике на Космет јер је само наставак њиховог деловања од 1999. године. Сви људи који су у томе учествовали требало би да се замисле због чега су то направили. Искрено се надам да ће се ствари по том питању променити доласком нове власти и да ћемо опет фунционисати као два народа и једно биће – казао је Лазаревић.
Подсетио је да су у рату на КиМ тадашњу државу бранили сви народи који су живели у њој.
– Ми смо затекли рат са мирнодопском формацијом. Поред Срба, тамо је било Црногораца, Мађара, Муслимана и свих других националности. Једна бригада из Друге армије, чије је седиште било у Подгорици, чак је била потчињена Приштинском корпусу којим сам руководио. Ми се нисмо тада пребројавали војнике према националној припадности. Поред редовних војника, имали смо више од 1.500 добровољаца из свих крајева наше земље, имали смо добровољце из Русије, Украјине, Норвешке, Финске, Бугарске, Републике Српске… – истакао је Лазаревић.
Прошло је тачно 22 године од злочиначке агресије НАТО на тадашњу СРЈ која је према Лазаревићевом мишљењу најмонструознија у модерној историји ратовања.
– Циљеви те агресије су монструозни. Планирали су, како су и сами казали, да врате Србију и СРЈ у камено доба и да је поравнају као сто. Најкраћа злочиначка команда главнокомандујућег НАТО алијансе Веслија Кларка била је уништи, разори и деградирај. Такве команду нису издавали ни нацисти попут Адолфа Хитлера. Хтели су све да претворе у прах и пепео. На тај начин су након неколико дана хтели да приморају Југославију на капитулацију и признавање окупације – јасан је Лазаревић.
Како је истакао, НАТО је планирао да у прва четири дана агресије убије више од 20.000 припадника Приштинског корпуса.
– Најјача светска војна алијанса је планирала да за 96 часова разбије главне снаге Војске Југославије, пре свега Трећу армију и снаге Приштинског корпуса на КиМ. НАТО је планирао да убије више од 20.000 припадника Приштинског корпуса од укупно 80.000 војника. А за све време рата 555 припадника Приштинског корпуса је дало своје животе за одбрану КиМ и то представља више од 90 одсто свих људских губитака у војсци. Иако су планирали да ликвидирају 25 одсто, успели су да убију мање од 0,7 одсто припадника корпуса. Наравно, треба истаћи да је сваки губитак живота катастрофалан, али сам поносан на чињеницу да смо успели да сачувамо корпус готово нетакнут, иако смо даноноћно били под ваздушном, артиљеријском и ракетном паљбом – поручио је пензионисани генерал.
СРЈ није поражена од НАТО, то су признали и сами агресори
Лазаревић је окарактерисао небулозним тврдње да је СРЈ изгубила рат против НАТО и наглашава да је то касније потврдио и сам агресор.
– Ти који тврде да је Војска Југославије изгубила рат нека прочитају изјаву из 2018. године Трамповог саветника адмирала Мекмастера који је казао: „Кампања није успела. Српска војска на Косову је надмудрила НАТО. Нисмо могли ништа да учинимо“. Ако су нас савладали тада, како неки тврде, зашто онда сада траже од нас некакве преговоре и међусобно признање? Ако су створили НАТО државу, а ми изгубили КиМ, о чему ми сада разговарамо? Војнички, Србија није изгубила КиМ за време агресије. То потврђује и резолуција Савета Безбедности УН 1244 која потврђује суверенитет Србије на КиМ – категоричан је Лазаревић.
Начин на који је Војска Југославија избјгла веће страдање на територији Косова и Метохије импресионирао је и НАТО агресора, каже Лазаревић.
– Како смо сачували животе војника на КиМ је питање које је НАТО сам себи стално постављао. Сами су и дали одговор у једној експертској студији. Како су тврдили, српску војску је сачувала тактика 4М – маскирање, мобилност, маневар и морал. Све смо то имали и више од тога. Поседовали смо беспримерни патриотизам и врхунско и ефикасно командовање. То нас је сачувало. Нисмо водили рачуна од какве силе се бранимо већ које светиње бранимо. А бранили смо свету српску косметску земљу, Србију и Савезну Републику Југославију – тврди Лазаревић.
Колико је НАТО омашио у прогнозама најбоље потврђује чињеница да су 17. дана рата били приморани да крене у копнену инвазију на простор КиМ како би за неколико дана копненим снагама заузели најпре Покрајину, а затим Србију и целу СРЈ. Копнена офанзива, креирана директно у Пентагону, доживела је фијаско баш као и првобитни план да ваздушним нападима потуче главнину српских снага на Космету.
Србија мора да буде у стању да одбрани Србе на Космету
Лазаревић је уверен да се решење косовског проблема мора тражити политичким и дипломатским путем. Уколико ти напори не буду дали резултате Србија мора наћи начин и да војним снагама заштити Србе на подручју КиМ.
– Нико разуман није за нови рат и нове сукобе. Србија треба да чини све могуће дипломатске и политичке акције, али ако затреба мора да заштити српски народ на простору јужне покрајине и употребом војне силе. Колико ја пратим, наша војска је на добром путу реорганизације и модернизације. Враћање обавезног војног рока је такође је од стратешког значаја. Србија нема други избор него да у оквиру војне неутралности јача сопствене одбрамбене снаге и тако одвраћа потенцијалне агресоре од даљих угрожавања интегритета земље – закључује Лазаревић.
– Тада је почео други косовски бој преко Јуничких планина и Проклетија ка Ђаковици, Пећи и Дечанима. Тако је дошло до битке на Кошарама. Уместо да се пробој заврши за неколико дана, остали су заковани за падине Јуничких планина и Проклетија. Зауставили су их наши борци прса у прса и ручним бомбама. Заиста су биле рововске битке при чему је однос снага у тим борбама био 30:1 у корист агресора. Поред бораца ОВК-а са подручја Јабланице, који су нас све време нападали са леђа, истовремено смо се борили и са терористима са територије Албаније и регуларним оружаним снагама Албаније. Такође, треба истаћи и да смо ратовали и са више од 1.200 муџахедина, припадника Ал каиде, који су се на Космету концентрисали још 1997. и 1998. године. Свима њима су командовали НАТО официри. Имали су ракетну, артиљеријску и ваздушну подршку све време -истакао је Лазаревић.
– Од 26. маја почиње друга етапа те операције преко планине Паштрик ка Призрену. Тада је НАТО употребио све што је имао – чак и тзв. Атлантску бригаду из Вашингтона са добровољцима из западних земаља. У тој акцији су им се придружили зелене беретке, маринци и припадници Легије странца. Имали су „апаче“, оклопни батаљон, артиљеријску ракетну дивизију, бацаче ракета… Употребили су и стратегијску авијацију, која се ангажује у одсудним тренуцима, кад ратују светске велесиле, а не кад нападају у том тренутку 450 припадника Приштинског корпуса и 549. моторизоване бригаде. Рекордних 24 пута су стратегијском авијацијом нападали наше снаге и сматрали су да су нас све побили на том правцу. Они су заиста у прах и пепео претворили низ албанских села у правцу ка Призрену која су након напада личила на месечеву површину. Међутим, опстали смо на том правцу. Нису успели да нас пробију, а половина припадника Атлантске бригаде је погинула у том неуспешном пробој. Отпор припадника Војске Југославије и састава Треће армије, конкретно Приштинског корпуса, приморао је НАТО да затражи од УН примирје, а не капитулацију и окупацију СРЈ. Тако је и дошло 10. јуна до потписивања Кумановског споразума и прекида рата – присећа се Лазаревић.
Извор: Курир.рс/Борба
