Пацијент који се плаши да ће добити тешку болест и непрекидно иде на прегледе, на крају се и разболи
Доктор Бранимир Несторовић је снажна и храбра личност, који је деценијама важио за једног од наших најстручнијих лекара, који је излечио хиљаде деце и чији родитељи су му бескрајну захвални. Последњих годину дана постао је у народу омиљена личност јер у овим тешким временима кад нам је коронавирус окренуо живот наглавачке иступи доктора Несторовића, колико год у неком тренутку деловали несувисли, народ је примио са одушевљењем јер им их је храбро износио чињенице, без обзира на последице, апелујући да страх не сме да нас паралише и да није све тако црно. Степен велике емпатије који је у својим изјавам показао, код Срба је развило поверење према лекару, који је уместо да паметује, прети као већина других, показао разумевање за већину народа који се суочио са нечим опасним и непознатим.
На то колико су наше мисли моћне и како њиховим усмеравањем можемо позитивно утицати на сопствени живот подсећа др Бранимир Несторовић подсећајући на речи Николе Тесле – Кад наука почне да се бави немерљивим феноменима напредоваће много више. Угледни лекар уверен је да позитивне мисли рађају позитивног човека и позитивно утичу на здравље, као и на све што се дешава око нас. Док се присећа речи своје мајке која је говорила „Немој призивати несрећу“ др Несторовић каже да не треба негативно размишљати јер су онда шансе да се нешто лоше деси знатно веће.
Он животне препреке прихвата с лакоћом и каже да истинску радост осећамо само када потпуно учествујемо у животу, кад следимо своје страсти и пратимо ритам сопственог срца. На Балкану су многи људи жртве лоших вести и најцрњих прогноза.
Док улицом корача све више забринутих лица живот пролази поред њих. Али, да ли тако баш мора да буде?
-Ако непрекидно слушате о болестима, смрти, убиствима, истребљењима, хаосу, немаштини, ваш се мозак брани тако што редукује број информација које добија. Временом се губи емпатија, престанете да саосећате са другима и бирате сопствено преживљавање. То је једноставан механизам који се користи у манипулацији јавног мњења. Док мозак човека процењује да га нешто угрожава, бира механизам одбране који је лош који јер искључује више интересне сфере и активности и више интелектуалне активности. Тад сте подложнији инфекцији, имате слабе когнитивне способности и више не можете да процените шта је добро, а шта лоше. Кажу да људи највише воле авионске несреће, да је то шампион лоших вести, од срцепарајућих прича о томе како је неко једва добио карту па погинуо, до оне да је породица закаснила на авион па преживела. Људи воле мелодраме. Живот је постао ријалити, а ријалити је постао живот, изгубила се граница у свему томе.
Како на људе утичу лоше вести?
„Сви су кондиционирани на преживљавање и људи немају времена да се посвете лепим стварима, добрим људима, књигама. Непрекидно су у џунгли у којој чекају да неко скочи са дрвета и закоље их. Негативне вести имају највише кликова на интернету, сви их форсирају и то је тужна истина. Али, ми увек имамо избор да такве вести не читамо“.
Ваш став о вирусу због којег су многи узнемирени је изазвао различите реакције. Како то објашњавате?
„Све што сам рекао је засновано на статистици што може и да се провери, али постоји група људи која је разочарана тиме што ће неко да сруши систем панике. Постоје мајке које су непрекидно у улози жртве, оне које се жртвују за породицу, којој су упропастили живот и нико их не схвата. Оне доводе децу на преглед са причом да им је дете смртно болесно и кад им кажем да је дете ок, оне се наљуте јер им се руши систем у којем су оне жртве. То вам је исто као и поглед у полу пуну и полу празну чашу. Имате оне који гледају негативно и позитивно. На вама је избор који став ћете заузети и себи олакшати или искомпликовати живот
Куда води хронична забринутост?
„То је стање хроничног стреса који води ка уништењу здравља. Људи са негативним емоцијама имају много здравствених проблема, а један од њих је депресија. Они сами руше сопствено здравље. Ту много помаже визуализација о којој говори и Новак Ђоковић. Ефекат привлачења негативних догађаја негативним мислима је изузетно моћан, баш као и онај који се односи на позитивне мисли. Пацијент који се плаши да ће добити тешку болест и непрекидно иде на прегледе, на крају се и разболи. Емоције утичу на емоционални систем човека. Негативне емоције су лоше за наше здравље и имуни систем. Од сопствене негативности немате користи, већ само потенцирате своје проблеме. Ако се осврнете на актуелни вирус о којем прича цео свет и мало застанете и сагледате податак да је негде оболело 550 људи, а умрло 12 од којих су сви били стари и имали су неку хроничну болест, добијате податак да је то веома мали проценат људи, тек 2 %. То није разлог за панику, зар не? Постоје два начина размишљања, један је ако су ти људи били јако стари, зар то није добро за мене? А други поглед на вирус је од тога се умире“.
На који начин чувате свој имунитет?
„Много пешачим, трудим се да једем што више воћа и поврћа и да живим по принципу задовољства. Лепе ствари стимулишу имуни систем и развијају мозак. Важан је и хедонизам, да уживате у лепим мирисима, једете добру храну, пијете добра пића, окружите се добрим људима, слушате добру музику. Све је то неуропластика и развијање мозга. Не треба да водите глупе разговоре и не губите време седећи у задимљеним просторијама“.
Зашто увек бирате да гледате романтичне филмове?
„Неки воле да гледају хороре што је по мени јако лоше. Има психолога који кажу да се њима ослобађате фобија и страхова. Али, кад нешто гледате, нпр. кад се руши зграда, то је већ стрес за организам, па је самим тим и гледање хорора стресно и ослабљује вам имунитет. Ипак, неки то воле и кажу да им подиже адреналин, мада ја кажем да није тако већ вам се тако подиже ниво стреса. Кортизол вам постаје висок, а организам не воли стресове. Дуже живе они који немају стресове. Људи дефинитивно раде сами против себе. Зар није боље гледати нешто што ће вам изазвати позитивне емоције? На жалост, у холивудској продукцији више нема оптимистичних филмова, а за нас маторе више нема романтичних комедија које одувек волим“. Чини се да је песимизам овде постао начин живота?
„Момо Капор је рекао: Ако узмеш 6.4.1941. као своју референтну тачку, онда сад живиш супер јер је тад погинуло 10 000 људи у бомбардовању Београда, али ако узмеш за референтну тачку Бил Гејтса који седи на јахти, пије шампањац и једе кавијар, онда ти је живот катастрофа. Али, не мора да буде ни једно ни друго. Треба извући максимум из оног што имаш, а не да кукаш. Наши преци су имали знатно мање новца и могућности за забаву, а нису били несрећни. Моја мајка није имала шта да обуче и поједе, али је била срећна и задовољна. Кад сам је питао како је било током рата очекивао сам да ми прича о крви до колена, али ми је рекла да јој је 1943. била најбоља година живота. Имала је, каже, добро друштво са којим је ишла на игранке у Официрски клуб, па фијакерима на Саву где су се купали. Прича је једноставна. Радујте се малим стварима“, закључује др Несторовић.
Како можемо утицати на своје емоције и креирати живот какав желимо да живимо?
„Развијајте код себе позитивне особине. Смејте се. Чак постоје истраживања да и кад се смејете на силу, то вам повећава имунитет. Ако непрекидно имате мрзовољан израз лица то ће вам дефинисати и осећања. Намргођеност руши имунитет и психички статус. Ментална хигијена је да не будете негативни, да мислите позитивно и покушате да извучете максимум из свог живота, а не да мислите да сте могли бити амбасадор у Америци, а при том радите на шалтеру. Од нас у многоме зависи како ћемо живети и колико ћемо бити задовољни. Ко има очекивања да буде милијардер разочараће се. Потребно је ускладити очекивања са реалношћу, а затим много тога урадити са собом. Ако имате посао којим нисте задовољни и који је слабо плаћен можете радити на себи, учити онлине захваљујући бесплатним курсевима, од страних језика до програмирања. Али, многи уместо тога гледају серије, спавају, трачаре. Много можете урадити за себе и највећим делом зависимо од себе. Од кукања нема користи. Излазак из зоне комфора је ризичан, али то је оно што оснажује људе и чини њихов карактер. Живот у свили и кадифи води ка томе да постанете размажени и неупотребљиви за било шта. Трауме нас развијају, а кад дођемо у кризу, та ситуација нас неминовно промени. Нама недостаје државни оптимизам, да држава људима говори да ће бити добро и пружи им афирмацију. Не би било лоше да имамо Министарство за срећу“.
Извор: Еспресо / Ало
