Макљажа у којој су батине добили припадници елитне британске јединице
У кафани „Два јелена“ у Скопљу, чији је власник вођа бенда „Куку леле“ Сашо Каимовски Панки, догодила се 6. марта 1999. године, непосредно пред бомбардовање Југославије, светска макљажа у којој су батине добили припадници елитне британске јединице САС.
У записнику припадника домаће македонске и војне полиције НАТО остало је забележено да су двадесет и двојица војника, припадника специјалних британски снага САС који су у Македонију послати са задатком да извлаче верификаторе са Косова, углавном официри, били актери једне од учесталих крвавих туча са цивилима.
Записано је да је у скопској кафани „Два јелена“ дружина поменутих британских командоса, под дејством алкохола, изазвала неред недостојан њиховог реномеа.
Posted by Saso Panky Kaimovski on Wednesday, December 11, 2013
Све је започело нешто пред поноћ, кад су припити командоси почели да изазивају остале госте, неукусно се шалећи на рачун њихових лепших половина.
Не желећи да имају никаква посла са осионим и пијаним натовцима, гости, редовни посетиоци кафане, пре времена су напустили реномирани угоститељски објекат.
Британски војници су наставили са пијанком, али кад су им конобари саопштили да „пијане госте не служе“, почела је расправа која се претворила у крваву тучу.
Двадесет двојица натоваца кренули су песницама и опасачима на конобаре и газду кафане.
После получасовног окршаја на поду демолиране кафане остало је да лежи десетак британски војника.
Британски потпуковник Ендрју Венас, портпарол НАТО снага у Скопљу, потврдио је да је туча избила и да се „два британска војника у тешком стању налазе у болници“.
Панкијев опис догађаја
Сашо је, у Београду на конференцији за штампу, пар дана после подвига, испричао до детаља шта се догодило у ноћи 6. марта у Скопљу.
„То се десило 6. марта. Преко дана у кафану је дошао неки официр и резервисао сто за 30 војника. Код нас у кафану не долазе војници, ни УНПРОФОР-а, ни ОЕБС-а, ни НАТО-а, него само официри. Овог пута су били војници, али не у униформама, него у цивилним оделима. Официр је резервисао сто за тридесет људи, за око осам сати увече. Они су дошли у осам сати, ми смо припремили сто, леп, велики. Били су и други гости у кафани, бизнисмени из Скопља, који су исто имали резервације. Кад су они ушли на врата, наши гости су мало негодовали, пошто смо пустили толику групу странаца, Енглеза. Рекли смо им да нема проблема, да ће све бити у реду. Ипак, није било тако. Они су поручили вечеру, ми смо их лепо услужили. Почели су да пију, прво су пили пиво, па су онда прешли на вино. Кафана није велика, има око 30, 40 квадрата. Онда су они устали са столица и почели да шетају између столова, као да је то њихово, као да су они откупили кафану, постајали су све бучнији, гласнији. Ми смо их упозорили да буду мало тиши, пошто има и других гостију, али они уопште нису на то обраћали пажњу. И тако је пролазило време.
Из сата у сат они су били све бахатији, почели су да гасе пикавце у пепељаре других гостију, да им се плазе, неки су имали и минђуше на језику. Неко је чуо како је један од њих рекао – ти ћеш после овог, ја ћу овог, као да хоће да се обрачунавају. Рекао сам, добро, нема везе, пусти их, пијани су. Онда су гости почели да траже рачуне, да иду из кафане, да се љуте што смо то урадили, што смо пустили толику групу војника. Шта смо ми могли, могли смо само да се извинимо и да кажемо да се то више неће поновити, пошто ће они једном да оду, а ми ћемо сутра опет да радимо са нашим гостима.
Али, нема везе, то је прошло. Негде око једанаест сати, они су и даље пили, викали. Ми нисмо имали другог избора него да позовемо њихову полицију да их одведе. Пошто нисмо знали број, јавили смо се нашој полицији, да нам дају број њихове полиције и они су нам дали број гарнизона где спавају, али тамо се нико није јављао.
И онда је мој ортак Ивановић позвао њиховог претпостављеног и рекао му – Молим вас, платите рачун и идите из кафане, пошто је већ крај радног времена, да не буде неких проблема, пошто су ваши момци већ пијани. Он је рекао – нема проблема, за пет, десет минута ћемо ићи. Али они нису хтели, тражили су још пича. Остали смо само нас тројица, још један конобар и шанкер. И некако су почели да излазе из кафане полако. Пошто од кафане до пута има једно двадесетак степеника, па летња башта, неки су већ били на улици, неки у башти, а неки су били још унутра. Рекли смо им да није лепо што су то урадили, што су најурили госте, што су били гласни, бучни, а они су нам само на енглеском одговорили „ф*цк офф“. Говорили смо им само да оду и неће бити проблема.
Почели су да излазе, али у групицама, по двоје, по троје, по петоро. Ми смо још били унутра у кафани, и одједном, видели смо да су неки од њих почели да узимају столове и столице са терасе и да их носе са собом. Исто тако, узели су и препарирану мечку која стоји испред ресторана и понели и њу са собом. Ми смо истрчали из кафане и повикали им да све што су узели врате на своје место. Они се нису уопште на то обазирали. Кад смо ми истрчали из кафане, почели су да бацају на нас столице, камење и флаше. Једна флаша је ударила конобара у раме. Мислили су да ћемо и то да прећутимо и да нећемо да реагујемо, али су се ту мало преварили. Ми више нисмо имали где.
Нас је било само петорица, погледали смо се и разумели шта треба да радимо. Више није било времена ни за причу, ни за толеранцију. Појурили смо на њих. Испочетка су стајали по петорица, шесторица. У дворишту су били неки сталци за микрофоне, дограбили смо их и све смо их „патосирали“, шта да кажем друго. Неки од њих су падали, неки су бежали, неки су стајали, то је била „фрка“ од неких пет, шест минута, трчање горе-доле. Ја сам сломио прст, ударили су ме по леђима шипком, мог друга су ударили флашом у главу, конобара по рамену.“
Извор: srbijadanas.com
