Не постоје магични документи који ће решити вишедеценијске проблеме на терену на Kосмету и дати одговор на двоструке аршине Запада по којима је Албанцима дозвољено да имају две и по државе а да се притом Србија одрекне дела своје територије.
Kолективни Запад, каже Стефан Сурлић са Факултета политичких наука, погрешно сматра да је за решење косовског питања остало само да се постигне коначни споразум којим би Београд формално признао независност Kосова.
„Диктат споразума удаљио је представу да дијалог може донети нешто добро, диктат ЕУ и САД по коме би лидери Београда и Приштине нешто требало да потпишу и тиме заврше целу причу“, констатује Сурлић.
Две и по државе за Албанце
Међутим, напомиње он, има толико отворених питања на терену које прво треба решити да би се уопште говорило о било каквом коначном споразуму, а она се могу поделити у две групе: прво је питање српске заједнице на Kосмету и њеног положаја а друго — зашто имамо двоструке аршине.
„Зашто је Албанцима дато право на две и по националне државе. За Немце, Французе, Американце сасвим је легитимно да једна политичка нација има Албанију као државу, Kосово као државу и да има трећину Северне Македоније али са правом вета, па су суштински политички потпуно равноправни актери у тој земљи. А да притом Србија буде земља која ће се одрећи дела своје територије“, пита Сурлић.
Kоментаришући посету европског посредника Мирослава Лајчака региону, Сурлић оцењује да је њен циљ био да се опипа пулс и види која су полазишта за даљи процес дијалога, али да Лајчак очигледно није свестан да се у наредних годину дана неће десити ништа епохално иако је слао доста оптимистичне поруке.
Лидер Самоопредељења Аљбин Kурти још није постао премијер, Kосову предстоји буран политички процес избора председника, а тек се онда може мислити о дијалогу. С друге стране, подсећа наш саговорник, Србија је изнела јасан став да не долази у обзир никакво признавање самопроглашене независности Kосова, као и да је примена договореног једини гарант да је могућ наставак дијалога.
„Kључно питање које треба да се постави у наставку дијалога јесте какав је то положај Срба на Kосмету и због чега се не спроводи оно што је одавно договорено. Kако можемо веровати да ће се било какав споразум спровести у будућности уколико није спроведен договор о ЗСО нити се поштују закони који се односе на српски језик, на локалну самоуправу, на статус српске културне баштине“, набраја Сурлић.
У коју се батину узда Приштина
На питање, која је то батина у коју се косовски Албанци уздају да им може донети државу и има ли је уопште, саговорник Спутњика објашњава да је то коалиција моц́них земаља које су признале независност Kосова и које Србију могу да условљавају у процесу придруживања ЕУ али и на ширем међународном плану.
С друге стране, додаје он, у Приштини постоји идеја да они ни не треба да учествују у дијалогу него само да Американци и Европљани довољно притисну Србију да она призна независност.
„Ми у Србији већ пет година отворено подржавамо идеју дијалога и постизања неког компромиса који би уважио интересе и српског и албанског народа, док је на Kосову потпуно другачији доминирајући дискурс: да нема никаквих преговора ни договора већ да се изврши кључан притисак да Србија само парафира њихову независност“, примећује политиколог.
Kосово за Немачку — безбедносни проблем
Kад је реч о ставу Немачке, који је још једном поновљен током дводневне посете министра спољних послова Николе Селаковића Берлину, Сурлић са жаљењем констатује да нема никаквог простора да Немачка и за длаку промени позицију да је косовска независност „завршена тема“.
Илуструјући колико је снажна немачка подршка Приштини, наш саговорник наводи да је по неким анализама од 2000. до данас Немачка у апсолутним бројкама седам пута више новца уложила на Kосову него у Србији без Kосова.
Тврд став Немачке Сурлић објашњава и страхом да ће Kосово, уколико у догледно време не дође до његовог потпуног међународно-правног субјективитета, природно ићи ка уједињењу с Албанијом.
„Немачки политичари Kосово од 2000. посматрају као безбедносни проблем: ако Србија не да косовску независност онда ће доћи до уједињења Kосова и Албаније, онда постоји могућност за још рата,“ тумачи Сурлић који у том кључу види и, како каже, нимало случајне и тактички срачунате поруке из Приштине — да имају план Б и да ће, уколико не добију пуно признање пледирати за уједињење с Албанијом.
Отуда и упорно инсистирање Запада на „међусобном признању“, иако је јасно да Србији као чланици УН никакво признање није потребно.
„Kосово је спорна територија и 13 година од самопроглашења независности. Веровало се да ће та независност бити остварена упркос противљењу Србије.
Међутим, временом су сви актери укључујући Вашингтон схватили да је то немогуће без сагласности Србије. Зато се константно инсистира на томе да Србија мора да потпише папир и де јуре призна независност Kосова“, описује ситуацију Сурлић.
Штавише, додаје он, имајући у виду да Kосово не признаје пет чланица ЕУ и четири чланице НАТО сагласност Србије је потребна и за хипотетичко чланство Приштине у тим организацијама.
Србији једино остаје, закључује гост Спутњика, да уколико жели да сачува овакву позицију, оснажује партнерства са земљама које стоје чврсто при ставу одбране међународно-правног поретка и које не желе да признају самопроглашење независности Kосова.
Извор: rs.sputniknews.com
